Od legendarnih herojstava do brojnih kontroverzi: Ko je bila Milunka Savić – srpska Jovanka Orleanka i najvoljenija ratnica

Ova verovatno najodlikovanija i najvoljenija ratnica takozvanog Velikog rata za svoje herojstvo dobila je zlatnu Karađorđevu zvezdu sa mačevima – vojničkog reda, zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić“, orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom, Spomenicu na Prvi svetski rat 1914-1918. Dobila je i preršt odlikovanja zemalja saveznica Srbije u ovom ratu – engleski orden Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca, orden francuske Legije časti 4. i 5. reda i Ratni krst 1914-1918 sa zlatnom palmom.

U srpsku vojsku se prijavila još u Prvom balkanskom ratu kao dobrovoljac Milun Savić. Razlog za taj njen potez je bila zaštita njenog brata. Došla je odevena kao muškarac sa kratkom kosom, koju je ošišala i povijenih grudi da se ne bi videlo da je žena. Ta tajna je otkrivena 1913. godine, kada je u Bregalničkoj bici 1913. ranjena u grudi.

Njena herojstva su bila legendarna u srpskoj vojsci. Od beskrajnih juriša na neosvojiva uporišta, zarobljavanja 23 bugarska vojnika u bici na Kajmakčalanu 1916. godine, pa do bacanja bombi u Kolubarskoj bici, kada je i stekla slavu.

„Meni je najviše pomagalo što sam imala urođeni osećaj da bacim bombu tamo gde sam naumila i to jako daleko jer sam bila vrlo snažna. Svi su se tome čudili, a ja u stvari nisam ni učila kako se baca bomba. Mi čobani smo se igrali raznih igara, a jedna od omiljenih mi je bila gađanje u biljeg. Uzeli bi neki predmet, kamen ili šta… zaboli bi u livadu i gađali kamenom sa neke daljine. Skoro uvek sam pobeđivala. Eto odakle moja veština bacanja bombe. A bila sam mlada i snažna“, pričala je Milunka, nekadašnja čobanica iz Koprivnice, koja se posebno istakla u Skadarskoj bici. Imala je čin narednice.

Nakon rata dopisivala se sa tadašnjim komandantom francuske vojske u Tunisu admiralom Emilom Gepratom, ali i sa bivšim komandantom Solunskog fronta, generalom Franšom d’Epereom.

Brojne se kontroverze i netačni podaci već godinama vezuju za Milunku Savić. Od toga koliko je puta ranjena (četiri a ne devet puta kako se misli), zatim da je branila Beograd u oktobru 1915. godine (njen odred je tada bio u istočnoj Makedoniji na granici prema Bugarskoj), ali i da je učestvovala u bici za kotu 1212, čije je osvajanje dovelo do oslobođenja Bitolja 19. novembra 1916. godine.

Pričalo se i da je jedan nemački oficir, nakon pada Beograda u Drugom svetskom ratu, čuvši da u Beogradu živi slavna Milunka, poželeo i da je lično upozna, pa je poručio generalu Milanu Nediću, predsedniku marionetske vlade, da je dovedu.

Milunka je odbila Nedićev poziv rekavši da „nije mečka, pa da me on pokazuje kao da sam na vašaru“, pa je zbog te izjave Nedić navodno naredio da je zatvore u logor na Banjici. Ipak, ona nije završila u banjičkom logoru.

Udala se i dobila je malo imanje u dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, blizu Novog Sada. Tu je podigla kuću, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd.

Milunka se zaposlila u Hipotekarnoj banci kao čistačica, pošto je bila bez obrazovanja, a tu je dočekala i penziju. Imala je četiri ćerke, od kojih je čak tri usvojila.

Sahranjena je u porodičnoj grobnici na Novom groblju, a tek 2013. godine, u sklopu obeležavanja četrdesetogodišnjice od smrti Milunke Savić, njeni posmrtni ostaci su odlukom predsednika Srbije a na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije, preneti u Aleju velikana.