Odlazak velikog profesora

Iako ne pripada generaciji „osnivača“, sigurno spada u red utemeljivača političke nauke, pre svega uporedne politike i teorije demokratije. Bio je vrsni poznavalac i teorije i empirije, veliki politički mislilac. Tih i miran, povučen, posvećen nauci i pozivu, širokog obrazovanja i velikog opusa koji ostavlja iza sebe.

Vučina Vasović je bio savremenik, sagovornik i priređivač najvećih teoretičara demokratije u dvadesetom veku: Roberta Dala, Đovanija Sartorija i Arenda Lajpharta, ali i DŽona Plamenca i drugih. Uneo ih je i uveo u naše akademsko polje na najbolji način i podigao istraživačku lestvicu visoko, skoro nedostižno. Sagovornik Talkota Parsonsa na Harvardu, Herberta Markuzea u San Dijegu, Roberta Dala na Jejlu. Za polemike nekih od njih umeo je da kaže „gnjavi ali ne davi“. Pravio je razliku između velikih „macana“, „štihova“ i „garagana“ i „slame“ bez sadržaja. Za političare bi govorio: „možda su i imali viziju, ali su sve sveli na proviziju“. Rođeni Podgoričanin (kod Sahat kule), zaljubljenik u Beograd („ovakve lepote nema nigde u svetu“), blizak sebi u Budvi (pod Mogrenom) završio je Pravni fakultet u Beogradu, ali se usavršavao kao Senior Member na St. Antony College-u u Oxfordu (1970), kao Fulbright Scholar na Univerzitetu Jejl (1976-1977), gostujući profesor u NJu Delhiju i Kalkuti, kao i na Pekinškom i Narodnom univerzitetu. Utemeljivač Fakulteta političkih nauka u Beogradu i osnivač Fakulteta političkih nauka u Podgorici. Uvažen i izuzetno cenjen u regionu. Predsednik Udruženja za političke nauke Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), učesnik brojnih kongresa IPSA-e.

Vučina Vasović bio je autor izoštrenog pogleda i britke misli, sa dubinom i širinom, a iznad svega promišljen i lucidan. U razgovorima izuzetno duhovit. Kada bi ga pitali za nekog kakav je, odgovorio bi: „On je dobar za one koji vole tu vrstu ljudi“. Voleo je ljude, dobre ljude, voleo je život, bio je veliki esteta. Bio je jedan od najmlađih prvotimaca „Budućnosti“ iz Podgorice, veliki talenat, naglo je prekinuo fudbalsku karijeru zbog povrede. Razumeli smo ga i kada ćuti. Ne znam da li je ostala neka tema koju nismo dotakli i promislili u našim nezaboravnim razgovorima dok su naši kabineti gledali jedan u drugi, dok smo mnogo puta ručali zajedno na Fakultetu ili šetali tokom letnjih škola, ali znam da smo neke teme izbegavali: fudbal, koji je ostao jedna od nezalečenih rana iz mladosti i o srpsko-crnogorskim odnosima. Ostao je podjednako veliki i u Beogradu i u Podgorici. Ništa manje u Skoplju (uvek za njega pita Sveta Škarić), u Sarajevu (uvek bi ga pozdravljao Mirko Pejanović), u LJubljani (uvek bi sa ljubavlju o njemu pričao Drago Zajc), u Zagrebu (na njegove radove bi se pozivala, inače kritična, Mirjana Kasapović). Jedan od poslednjih intelektualaca ex-Yu prostora. Svuda ga pominju, čitaju, citiraju i cene.

Od prvog njegovog zagrljaja nakon vežbi na predmetu koji je držao, kada je anticipirao moju karijeru, do recenzije moje poslednje knjige, u odnosu koji nije opterećen relacijom profesor-asistent, protrčalo je trideset godina. Meni i drugim kolegama bio je referentna tačka i tačka oslonca. Postavio je temelje moderne političke nauke na ovim prostorima. Deo duga odužili smo štampanjem njegovih Izabranih dela u šet knjiga 2013. (CID Podgorica i Fakultet političkih nauka u Beogradu).

Autor je jednog od prvih-pravih udžbenika Savremeni politički sistemi (1987). Neprevaziđene su njegove analize američkog prezidencijalizma, britanskog parlamentarizma, švajcarskog poluprezidencijalizma, nemačkog kancelarskog sistema, švajcarskog federalizma, španske regionalne države, belgijske konsocijacije i švedske korporativne države blagostanja. Od prve knjige Demokratija i politika (1973) do dvotomne Savremene demokratije (Službeni glasnik, 2006/7), on jer bio zadubljen i zaljubljen u ovaj predmet istraživanja. To ga nije sprečilo da ima kritičku distancu i upitanost: „demokratija, kao da je presisala“. U ovo „nesigurno i prevrtljivo vreme“ osećao je protivrečna dejstva globalizacije i demokratije. O tome je rezimirano govorio prilikom primanja nagrade Miodrag Jovičić. Po njemu, globalizacija, iako pruža nove mogućnosti integracije i komunikacije, kompresije vremena i prostora, faktički smanjuje regulativne kapacitete države. Male države, poput Srbije su u nekoj nemilosti velikih i moćnih. Srbija, po njemu nije samo nedovršena, već i „ranjena“ država i „jedan deo njene teritorije praktično jeste amputiran“. Uviđao je tendencije deparlamentarizacije organizacije vlasti, prezidencijalizacije politike, partijske kolonizacije parlamentarizma. Pitao se da li je država servis globalnog nivoa odlučivanja ili subjekt koji ima svoje nadležnosti. Bez dileme bio je na stanovištu da „neki osnovni principi i vrednosti moderne demokratije poput legitimnosti, reprezentacije, konsenzusa, odgovornosti, slobode i pravde treba da budu i dalje inspiracijski sastojci političkog ponašanja ljudi u jednoj demokratskoj političkoj zajednici“. Globalno-demokratski sistem „mogao bi da bude neka vrsta legure sledećih sastojaka: poliarhije Roberta Dala, liberalno-socijalne vizije Norberta Bobija, diskurzivno-argumentativne demokratije Jirgena Habermasa, i kosmopolitskih elemenata iz radova Dejvida Helda“. Prema profesoru Vasoviću, država u globalističkom konteksti gubi deo svoje moći i suverenosti u četiri linije: jedan deo prelazi u ekonomski podsistem, drugi se seli gore u naddržavne institucije, treći ide prema lokalnoj zajednici koja dobija na značaju i četvrti ide na pobočne subjekte koji se manje ili više odnose na civilno društvo.

Vučina Vasović bio je dobar otac i suprug, vrhunski profesor i istraživač. Najbolji deda. Poslednji dolasci na Fakultet bili su sa unukom. Sudbina je htela da njegov unuk i javi tužnu vest Fakultetu. Nakon profesora Vasovića u našoj političkoj nauci ostaje velika praznina, ali i njegovo veliko delo. Izgubili smo političkom mislioca, uzora, korektora, sagovornika, svetionika i velikog prijatelja. Otišao je baš na dan kada se Fakultet oduživao dvojici svojih osnivača postavljajući spomen ploče na najvećim amfiteatrima – Radoslavu Ratkoviću i Najdanu Pašiću. Sa Najdanom Pašićem bio je kolega sa predmeta i najbolji naslednik. Onako ozbiljan i temeljan, duhovit i sadržajan, sa diskretnim aristokratskim šarmom, skrivenim iza podignutih veđa i kašmirskih sakoa sa džemperima na zakopčavanje, predstavljao je velikog „šmekera“ generacije koja se osipa. Otišao je veliki profesor, učitelj demokratije, autoritet i uzor mnogih generacija politikologa.