Ohrabrujući prilaz lidera u Beogradu i Zagrebu

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (31)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

U Srbiji, na primer, Tadić nije samo nastojao da popravi odnose između zemalja već je i upražnjavao inkluzivni i sveobuhvatni stil partijskog pluralizma na domaćem planu koji je uključivao saradnju njegove vladajuće Demokratske stranke (DS) s različitim snagama kako na levoj tako i na desnoj strani partijskog spektruma. Osim toga, značajno je bila umanjena vidljivost nacionalističke politike u Srbiji oko tako mobilizatorskih tema kao što su kosovski problem i „srpsko pitanje“ u Bosni. Na političkom horizontu se, naravno, još mogu pronaći aspekti militantnog nacionalizma i ekstremizma, posebno među najradikalnijim i marginalizovanim intelektualcima, ali i među uglavnom antintelektualnim krugovima kao što su huligani. No pluralistička i na interesima zasnovana politika sve više je zasenjivala radikalno ideološku i emocionalno simboličku politiku u zemlji. Interesantan primer takve promene i stila ilustruje slučaj Ivice Dačića, politički okretnog naslednika Slobodana Miloševića na čelu Socijalističke partije Srbije. Dačić je pre izvesnog vremena izjavio: „Nismo više ni komunisti, ni nacionalisti. Danas smo socijalisti… Danas stavljamo tačku na sve priče o našoj prošlosti… Snagu nećemo naći zaranjanjem u muzeje i merenjem ko više voli sadašnjeg, a ko prethodnog predsednika Miloševića.“

Uprkos ekspresne privrženosti SPS evropskim umesto ruskim vezama, ostaju pitanja Dačićeve sposobnosti da ukloni nekoliko preostalih pristalica čvrste linije u rukovodstvu SPS, kao i da osigura podršku šireg članstva konkurentskim standardima tržišne privrede. Ostaje i zabrinutost oko ravnoteže između evropejstva i domaćeg populizma u novoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS), koja je nastala 2008, raskinula s iredentističkim nacionalizmom Srpske radikalne stranke i sada je mnogo veća partija. Javne izjave SNS u kojima se zalaže za sporazum s Evropskom unijom ukazuju na generalno odstupanje od ekstremizma u partijskom sistemu Srbije, što predstavlja važan korak prema demokratskoj konsolidaciji.

Na masovnim demonstracijama što su ih u februaru organizovali u Beogradu tražeći izbore odmah, lideri SNS su svoj zahtev iskazali u populističkom tonu, ali su samo izneli optužbe o korupciji i doveli u pitanje ekonomsku a ne spoljnu politiku koalicione vlade koju su predvodili DS i predsednik Tadić. Umesto da traži povraćaj Kosova, SNS je podržao prigovore penzionera i zaposlenih u javnom sektoru protiv vladinog kriznog budžeta. Sve veći dispariteti u prihodima, sve manje penzije i nezaposlenost koja se ne smanjuje takođe su doprineli jačanju javnog nezadovoljstva. Ako sadašnje vođstvo u ispitivanjima javnog mnjenja bude dovelo SNS na vlast u 2012, ova skoro formirana partija će se međutim suočiti s istim teškim političkim pogodbama kao i sadašnja vlada. Moraće da pomiri uslove za priključivanje Evropskoj uniji s merama za obezbeđenje socijalnog mira. Ali pošto i dalje ne postoji bilo kakav određeni program SNS za ostvarenje ove pogodbe, Tadićeva koalicija može ipak preživeti izbore, naročito ako Brisel odobri Srbiji početak pristupnih pregovora pre kraja 2011.

U Hrvatskoj je najviše rukovodstvo zemlje – i Josipović i umereni elementi vladajuće Hrvatske demokratske zajednice – konačno počelo da vodi snažnu kampanju protiv korupcije. Na primer, u decembru 2010, bivši ministar odbrane osuđen je na četiri godine zatvora zbog korupcije. Ova nova politika ubrzala je bekstvo iz Hrvatske bivšeg premijera Ive Sanadera, a u februaru 2011. dovela do zahteva hrvatskih lidera za njegovu ekstradiciju iz Austrije kako bi mu se u Zagrebu sudilo zbog korupcije. Predsednik Josipović rekao je da u borbi protiv korupcije „nikad neće biti nedodirljivih“ i da je 2010. bila „ključni trenutak u razvoju demokratskog društva. Posle ovog ništa u Hrvatskoj neće biti isto, a naročito ne percepcije političara o njihovom poslu“.

Nastavlja se