„Orlovi“ s Mihajlovićem, kao brod bez kormilara

Nije baš sve izgubljeno, imaće naš tim još prilike i prostora za popravni, ali teško je zamisliti da će objektivno bolji i mnogo pametnije vođeni liderski tandem ispustiti „uzde“ u A grupi, a još teže izmaštati smisleniju i efikasniju igru Mihinih izabranika, bez fatalnih „crnih rupa“ u defanzivi. Kada je od početka njegovog mandata škripalo na sve strane i zlokobno slutilo na silne probleme na terenu i u svlačionici, čije smo reperkusije najjasnije videli u, da se ne lažemo, očekivanom debaklu protiv Belgije i neiznenađujućem porazu od Makedonije. Podugačak je spisak promašenih izbora i nerezonsko tvrdoglavih i štetnih odluka mladog trenera.

– Oni su srećno došli do pobede, ali mi je nismo ni zaslužili – prvi zamenik kapitena Aleksandar Kolarov u svom, direktnom stilu kratko, ali jezgrovito je podvukao crtu ispod neuspeha u Skoplju.

Ali, fatalnom penalu i crvenom kartonu na stadionu Filip Drugi prethodili su mnogi (samo)ubilački potezi, po definiciji, najodgovornijeg čoveka za igru i rezultate. Počev od radikalnog podmlađivanja ekipe. Nije sporno da je bilo neophodno zahvaliti se pojedincima koje je pregazilo vreme, predugo greju klubu u klubovima ili okupljanja nacionalnog tima koriste za provod po Beogradu, a takvih smo se nagledali u svakoj generaciji, ali Mihajlović je preterao s „brisanjem“ iskusnih, po cenu toga da, recimo, napad ostavi bez Žigića i Pantelića, u situaciji kada nam manjkaju klasični gol igrači ili su ovi raspoloživi, ma koliki veliki potencijal bili, još „zeleni“ da iznesu glavni teret u važnim bitkama. Pri čemu je upadljiva prednost koju daje momcima s menadžerskog spiska kontroverznog fudbalskog trgovca Falija Ramadanija, inače (da li slučajno?!) vrlo bliskog saradnika njegovog agenta Serđa Bertija. Srpski strateg se pogubio i u traženju idealne formacije. U fazi slaganja kockica, na test utakmicama, uporno je insistirao na postavci s tri igrača u zadnjoj liniji, nepoznatoj većini reprezentativaca, da bi se naprečac prešaltao na formaciju s četvorkom pozadi i jednim špicem, gde je gurao dečake koji to nisu ili su fizički slabi za samostalnu tuču sa brojnim čuvarima. Mihajlović je preterao i sa tumbanjem prvih 11, pa nijednu utakmicu nije počeo isti sastav, što je dobro radi držanja takmičarske tenzije, ali usporava uigravanje.

Takođe je nepotrebno zakuvao situaciju u svlačionici. Prvo je, bez dovoljno dokaza, Kolarova i kapitena Branislava Ivanovića, najborbeniji i često najkorisniji tandem kod svakog selektora, glasno proglasio krivcima za šamarčinu od Belgijanaca, kao da su ovi bekovi promašili silne zicere, a onda ih, uz salvu teških reči, napao na završnom sastanku pred duel s Makedoncima, opasno talasajući ekipu. Besmisleno je bilo i sujetno inaćenje s dvojicom iskusnih fudbalera, tako što je prvog ostavio na klupi, a drugom oduzeo broj 11, koji je sam nekada nosio.

Najzad, selektor od početka sekundarne stvari stavlja u prvi plan. Prvo je pozivanje u nacionalnu selekciju izjednačio s patriotskim osećanjima, mereći ih pevanjem himne, više vodeći računa o interpretaciji „Bože pravde“ nego o dešavanjima na terenu, a onda je navijačima delio packe, deleći ih na podobnu i nepodobnu publiku. Dok su Belgijanci i Hrvati za to vreme skupljali bodove i daleko odmakli u mundijalskoj trci.