Osamdesete su donele izazove koji su dodatno potisnuli važnost blokovskog nadmetanja. SAD su se suočile s ekonomskim rastom Japana i Zapadne Nemačke koji je osporavao dominantnu američku ulogu u globalnoj ekonomiji.

NIKOLA SAMARDŽIĆ: Drugi dvadeseti vek (14)

Nikola Samardžić(Beograd, 1961), profesor istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio knjige: Francuska i Turska, Karlo V, Istorija Španije. Istraživao je i usavršavao se u Italiji, Francuskoj, Španiji i SAD. Fulbrajtov stipendista. Radio je za Demokratsku stranku (od 1995) i LDP (od 2005). Za Danas piše od 2003.

Knjiga „Drugi dvadeseti vek“ (Službeni glasnik, 2008) pokušaj je da se ispitaju osnovni tokovi svetske politike i globalizacije u razdoblju od svršetka Drugog svetskog rata, 1945, do početaka narednog stoleća, kad su teroristički napadi 11. septembra 2001. ukazali na osporavanje načela ljudskih prava, ekonomskih sloboda i kulturnih razlika. Na narednim stranicama je svetska politika svedena na nekoliko važnih pitanja međunarodnih odnosa i institucionalne globalizacije u deceniji američkog unilateralizma (1991-2001).

 

Dalje od toga, globalna ekonomija potiskivala je nacionalni karakter pojedinačnih činilaca, tim pre ukoliko su bili otvoreniji i pokretljiviji. Američke kompanije sticale su globalni identitet, a njihovo prostiranje, koje je obuhvatalo područja jeftine radne snage, doprinosilo je utisku o preteranom trgovinskom deficitu američke ekonomije. Smatralo se da Japan prestiže SAD u smislu ekonomskog upravljanja, a predstojeće ujedinjenje Nemačke podrazumevalo je njenu vodeću ulogu na objedinjenom evropskom tržištu.

Novi američki politički i ekonomski konzervativizam, ozvaničen izborom Ronalda Regana za predsednika, odražavao je ne samo nova iskušenja u svetskoj politici s kojima su se SAD suočavale, poput Iranske revolucije i sovjetske invazije Avganistana, nego i opšti utisak da je, u nedorečenom procesu detanta, osporeno njihovo jasno mesto u globalnim odnosima, i da se očekuje odlučan američki odgovor. Regan je sa svojom spremnošću da interveniše svuda gde se bude smatralo da su ugroženi američki interesi, i isticanjem potrebe da se nastavi i preobrazi izgradnja američke vojne moći, jasno zastupao taj način mišljenja.

Kao odraz u ogledalu, s novim izgledom međunarodnih odnosa suočavao se i SSSR. Istočnoevropske privrede su, do kraja osamdesetih, kolabirale u svojim zatvorenim, komandnim strukturama, dodatno opterećene trkom u naoružanju. Tek je nova politika Mihaila Gorbačova, nakon 1985, ukazala na početak kraja represivne partijske kontrole. Ali i to je bio proces, usporen i preterano uzdržan, koji je gutao ubrzani protok vremena. Ono je neumitno isticalo. Postajalo je očigledno da se sistem ne može obnoviti unutar sebe samog. Ekonomski neoliberalizam Ronalda Regana i Margaret Tačer takođe je najavljivao globalne implikacije. U novom okviru kompanije koje su se brzo prilagođavale uslovima poslovanja i novim tehnologijama, i ostavljale za sobom inertne administracije. O tome su svedočili i masivni američki trgovinski i budžetski deficiti, nastali, između ostalog, prekomorskim investicijama koje nisu vraćale viškove u maticu u kojoj se kapital sporo okretao, opterećen porezima i visokim nadnicama. Postavljalo se pitanje održivosti starih sistema, nasleđenih iz hladnoratovskih međunarodnih odnosa.

Opipljive odgovore ponudio je, možda nenadano, 1989, pad komunizma u istočnoj Evropi. Do kraja 1991. raspala se i sovjetska imperija. U međuvremenu se ujedinila Nemačka, i odmah potom, 1992, ozvaničena Evropska unija. S takvim promenama bilo je očigledno da je Hladni rat prestao da postoji kao stvarnost svetske politike. Postavljalo se pitanje šta će uslediti.

Jasna i jednostavna tumačenja istorije koja je nastupila na novim, komprimovanim dimenzijama vremena, prostora, i dinamike struktura i procesa, nisu postala moguća. Možda je tek nastupilo razdoblje materijalizacije svetske istorije, dotad fikcije koju je ispunjavao tok međunarodnih odnosa. Emocije vezane za ishod trke u naoružanju bile su možda prva stvarna pojava globalne istorije.

Od kraja osamdesetih, odigrao se nikad viđen poremećaj u međunarodnim odnosima. Nastupila je epoha unilateralizma, nastala na ruševinama Berlinskog zida 1989, i okončana u ruševinama Svetskog trgovinskog centra 2001. Ta epoha bila je samo naizgled kratka. Ona je ostavila svedočanstava o sebi samoj, zahvaljujući napretku informacione tehnologije i kulture beleženja i pamćenja, koliko ukupna ljudska istorija do toga vremena. Američka moćpostala je osnovna struktura unipolarnog globalizma. SAD su bile jedina supersila sposobna da razvuče svoje ekonomske, vojne i političke mišiće oko cele zemljine kugle.

Ostvarivanje dugoročnih američkih uticaja podudaralo se s dometima spoljne politike koja je zastupala demokratiju i ljudska prava. Saradnja je bila postojana, pouzdana i obostrana svuda gde je ta politika uspevala. Ona se oslanjala i na institucije i širenje NATO, na Helsinški proces i demokratizaciju na koju je pozivala Evropska zajednica (unija). Evropske integracije bile su, same po sebi, podsticaj demokratizacije.

SAD su politiku demokratske promocije pokrenule tek zahvaljujući izvlačenju iz Vijetnama. Potkomitet Kongresa za međunarodne organizacije i pokrete, koji je predvodio Donald Frejzer, nakon ispitivanja stanja demokratije u svetu u drugoj polovini 1973, podneo je početkom 1974. izveštaj koji je naglasio potrebu da ljudska prava postanu prioritet američke spoljne politike. Na preporuke Potkomiteta Kongres je odgovarao tokom 1974. amandmanima o ljudskim pravima zakonu o pomoći inostranstvu, zakonu o uzajamnoj pomoći i zakonu o reformi trgovine. Potom, 1977, i amandmanima zakonu o međunarodnim finansijskim institucijama. Amandmani su predviđali obustavljanje pomoći državama u kojima se sistematski krše ljudska prava. Jedino su predsedniku prepuštene određene diskrecione odluke da u pojedinim slučajevima postupi u skladu sa svojim procenama.

Nastavlja se

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari