Paradoksi i konfuzija vrednosti u Srbiji

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (13)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Neprekinuti aspekti etnocentrizma i ksenofobičnih tendencija takođe su otežali elitama i građanima zemlje da počnu da prihvataju negativne aspekte uloga Srbije u ratovima 1990-im ili da u punoj meri sarađuju s međunarodnim telima u hapšenju ratnih zločinaca – to jest, merama koje su mogle da budu ključne u smanjivanju radikalnog nacionalizma, kao i u postizanju nekog oblika međuetničkog pomirenja, kako na domaćem tako i na regionalnom planu.

Istraživačke studije u Srbiji u periodu posle 2000. ukazivale su, međutim, da nacionalistička i autoritarna gledišta postaju manje prihvaćena među obrazovanijim i mlađim segmentima stanovništva. Podrška više postmaterijalističkim vrednostima samoizražavanja i nekonformizma počela je da odražava generacijsku promenu vrednosti koja je potencijalno mogla pokazivati više razumevanja za interpersonalno poverenje u društvo, kao i za demokratski razvoj i dalju modernizaciju. Ali bilo je još pokazatelja izražene etničke distance i materijalističkih vrednosti u pojedinim segmentima mlade populacije razočaranih zbog mogućnosti promena. Više od svega ostalog, tokom većeg dela decenije posle 2000. izgledalo je da Srbija pokazuje neku „konfuziju vrednosti“ ili istrajavanje perspektiva i elite i masa koje su se snažno protivile razvoju građanskih i evropskih vrednosti u zemlji i istovremeno ga podržavale.

Koegzistencija ili konfrontacija kontradiktornih vrednosti nije, naravno, atipična za neko pluralističko društvo. Ali u Srbiji su podela i kolizija vrednosti vrlo duboke, što čini da je izuzetno teško da snage posvećene perspektivi neke civilne vrednosti naprave odlučni proboj ili da steknu suštinsku legitimnost karakterističnu za neku konsolidovanu demokratiju. Godine 2007, razmatrajući i obrađujući svoje ekstenzivno istraživanje o Srbiji urađeno tokom perioda 1989-2004, Lazić ga je zaključio prilično „melanholičnom prognozom“ da „politička i ekonomska elita u Srbiji nisu formirale jedan konzistentan vrednosni sistem, ni na početku postsocijalističke transformacije 1989, ni petnaest godina kasnije 2004; i kao posledica toga pripadnici obe grupe nisu nedvosmisleno usvojili liberalne ekonomske i političke vrednosti… Imajući na umu da ova dva sloja presudno utiču na formiranje dominantnih vrednosnih horizonata čitavog društva, očigledno je da stabilizacija dominantnih vrednosnih modela unutar širih društvenih slojeva može čak biti manje verovatna. To će svakako produžiti proces izgradnje političkog pluralizma i tržišne ekonomije u Srbiji i učiniti ga neizvesnijim“.

Lazićevo istraživanje pokazalo je da su liberalne vrednosti ojačale kako među pripadnicima političke tako i ekonomske elite u Srbiji, ali da su „promene neodređene i manje od očekivanih“. Tako, u Srbiji i dalje opstaju stavovi elite koji naginju „autoritarnoj orijentaciji“ i „državno-redistributivnim“ vrednostima koji pozitivno gledaju na intervencije države zajedno s pozitivnim procenjivanjem „kapitalističkih oblika privatnog vlasništva i slobodne javne sfere“. Osim toga, menadžeri i profesionalne elite u Srbiji su, kako izgleda, tek marginalno liberalniji od fizičkih radnika. Neki su srpski analitičari, međutim, bili uvereniji da zemlja postepeno uspostavlja osnovu za održivu „demokratsku orijentaciju“. Na primer, Srećko Mihailović tvrdio je da je „sindrom moderne vrednosne orijentacije i odgovarajućeg ponašanja“ do 2007. postao „društveno usađen u srednju klasu i dobar deo preduzetničke klase“.

Pobeda koalicije „Za evropsku Srbiju“ predvođene Demokratskom strankom na izborima u maju 2008. dala je podsticaj stvaranju jedne vrste šireg koherentnog i održivijeg konsenzusa elita i masa o liberalnim vrednostima i reformi koja bi mogla da pomogne u prevazilaženju dugotrajnih vrednosnih podela u Srbiji. Doista, tokom 2008. i 2009. partijska struktura u Srbiji doživela je neku vrstu rekonfiguracije koja je imala potencijal da oslabi nacionalističke stavove i ojača stvarno prodemokratske centrističke snage u zemlji. Ali tradicionalne snage na neliberalnoj desnici – mada su prolazile kroz izvesnu rekonfiguraciju strukture i imidža – sačuvale su priličnu snagu. A veliki deo srpske „demokratske elite“ i dalje nije bio spreman da rizikuje i suprotstavi se suprotnim netolerantnim vrednostima. Kako je primetio jedan beogradski analitičar javnog mnjenja, istraživanja otkrivaju paradoks da većina ljudi podržava integraciju u Evropsku uniju, ali „kad ih upitate o fundamentalnim vrednostima EU, oni su grubo protiv njihove primene u našem društvu“.

Nastavlja se