U subotu smo lepo videli da policija može, ume i sme da radi svoj posao pribrano, organizovano i gospodski. Treba im samo reći i ohrabriti ih.

Za razliku od 7. oktobra prošle godine u Novome Sadu, sada su bili dobro brifovani za zadatak i sve je prošlo čisto i jasno – i sa minimalnom neophodnom prinudom. Priveli su čak 34 lica, od čega 10 uobičajenih stranih neonacista. To znači da im je ovoga puta bilo jasno odakle preti opasnost po javni red i mir, živote i imovinu građana. Sigurno ne od antifašista, koliko god oni galamili i bez obzira na njihove „različite seksualne orijentacije“ na koje je Kurir uredno ukazao. Moj drug Neša Čanak ovako uspešan rad policije tumači time što Koštunica dr Vojislav više nije premijer. Možda. Ali, uz opasnost da mi se opet zameri da sam slab na Ivicu Dačića, skromno bih ukazao da je taj ministar više puta nedvosmisleno stavio do znanja da neke stvari neće trpeti. Čak su se pojavili policajci čiji je jedini zadatak bio da štite novinare, kao i 29. jula.

Osim toga, Ivica Dačićje prvi ministar iz ove vlade (nadam se ne i jedini!) koji je javno pobesneo kad je u Nemanjinoj 11 video sliku đenerala Milana Nedića kako visi na zidu između svih ostalih srbijanskih prvih ministara. Ta uvreda za zdrav razum i osnovnu pristojnost nastala je krišom, kao tihi prdež-ubica s prigušivačem; ne znamo samo kada, mada mi je Koštunica tu sumnjiv, ali se ne bih zaletao. Znam samo da se đubre kvislinško dobro kotira kod njegovih i da neki stanu mirno kad se taj đeneral pomene. Nešto se ne sećam da u Oslu u kraljevskoj vladi visi Vidkun Kvisling, u Matinjonskoj palati u Parizu Filip Peten, a u Banskim dvorima u Zagrebu Ante Pavelić(visi po izvesnim strankama i kafanama, doduše, ali i to sve manje). Neko je, dakle, parama poreskih obveznika napravio, uramio i obesio tu sramotu u zgradi Vlade Republike Srbije. Pitam: ko?

Mislite vi o Ivici Dačiću šta hoćete, ali on je prvi potegao tu stvar, kao što je i zabranio da se hapšenja snimaju na skandalozan način, pa da se onda ti snimci plasiraju uglavnom odabranim medijima, što će za posledicu imati isplate debelih odšteta iz novaca poreskih obveznika takođe, jer drugih prihoda budžet nema.

Uzgred: u publikaciji „Ministarstvo i ministri unutrašnjih poslova Srbije 1811-2002“, takoreći zvaničnoj istoriji MUP sačinjenoj veoma savesno još 2002, pominje se hronološki i Milan Aćimović, okupatorski komesar i ministar unutrašnjih poslova u Nedićevoj kvislinškoj vladi, ali kao ratni zločinac i saradnik okupatora streljan 1946.

Prema tome, Ivica Dačićostaje moja slaba tačka – do daljnjega i dok ne pominje Slobu, a vi me pljujte do mile volje; navikao sam. Nije važno koje je mačak boje sve dok lovi miševe (ne one Kustine).

Ne treba se podsmevati razmeni kleveta i uvreda radikalskih boljševika i menjševika (videće se ko je ko tek na izborima). Oni, veselnici, drugačije i ne umeju da razgovaraju: Profesor Doktor je genije, naši su sveci, a svi ostali su izdajnički šljam. Šešeljeva frakcija optužuje Tomu Nikolića da im je klepio 800 soma evra za predizbornu kampanju. Toma im uzvraća da su te pare bile zdrava investicija u tada jedinstvenu stranku i da šta sada hoće, a u parlamentu umeju da sede. Dodao je i da su oni za „ekspertske medicinske“ timove. Pitanje je, dakle: kako će se podeliti stranački izvori finansiranja? Sva je prilika da će se klizna cena pojedinog primerka „sabranih dela Profesora Doktora Vojislava Šešelja“ naglo povećati – ako mušterije ne odbiju da i dalje kupuju tu radikalsku ciglu. Naime, da parafraziram jedan stari franjevački fratarski vic: Služba zna sve, osim tri stvari: koliko saradničkih veza ima, šta misli G17+ i odakle radikalima novci. „Jedina poštena stranka“, uzdanica lumpenproletarijata ima – osim budžetskih – još i razne druge, nadasve zanimljive, prihode oko kojih će sada početi da leti orlovsko perje. Naprednjaci i natražnjaci počupaće se oko toga samo tako. Ne treba im se, dakle, podsmevati, ali izvesnoj zluradosti ipak ima mesta: tolike godine psuju, pljuju, grde, kleveću i vređaju sve nas ostale (o gorim gadostima i da ne govorimo). Zluradost jeste greh, ali je u ovom slučaju donekle oprostiv.

Braća Crnogorci (oca očinjeg u vrh vrca repa!) opet su nas izdali. Prvo su se 1997. izvukli kao tarana iz lonca i ostavili njihovog (iz Lijeve rijeke!) Sloba na cedilu; onda su se izvinjavali Hrvatima i Dubrovčanima, a u ratu skrivali izdajnike; pa izručiše Rođa Đorđevića; pa odoše od nas (oko naše iz glave!); i sada, eto, otkinuše krilo srpskom orlu („Večernje novosti“ od nedelje). Reakcije su očekivane: od „obraza“, preko Njegoša i gusala, pa do Mila Britve koji je švercao cigarete, pa ga sad drže za jajca. Rugao se, naime, kotao loncu da je čađav: a šta su dični srpski rodoljubi pušili za vreme sankcija? Milove cigarete, iz „joint venture“ operacije sa Slobom, Udbom, sadašnjim tajkunima i „bizmismenima“. Sva ta slaboumna dernjava (uključujući i zahteve da se Crnogorci proglase licima nepoželjnim u svakom smislu) samo će ih još više udaljiti od Srbije, što god oni iz Brda mislili i koliko god kukali. Gotovo je, milo moje, gotovo je: sve što se desilo sledilo je logično (što je Matija odmah shvatio), a od naricanja i gusala vajde nema, niti je ikada bilo.

A onu Nedićevu sliku neka nose kući, pa nek stoje mirno pred njom.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari