Promenio je lice zemlje

Dušan Simeonović: Kraj kralja kraljeva (5)

Dušan Simeonović je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnose. Profesionalni diplomata 40 godina, bio je dva puta ambasador u Libiji i jedanput u Egiptu. Diplomirao je na Katedri za orijentalnu filologiju Beogradskog univerziteta. U ovom ekskluzivnom feljtonu piše o kontroverznoj ličnosti Muamera Gadafija, Libiji, ali i o odnosima ove neobične zemlje sa svetom i južnoslovenskim prostorima.

One su, naime, otkrile da kralj Idris po povratku iz Grčke želi da svojevrsnim pučem ostvari svoju nameru i na prestolu ustoliči rođaka Ridu kao svog naslednika, koga su ocenjivali kao nekompetentnog, nesposobnog i njihovim vladama nepodobnog, te je već bio u pripremi njihov „scenario“ promene na vrhu države, takođe po šemi vojnog puča. Procenjujući da je to kralj „malo požurio“ i verujući da će to lako „prilagoditi“ svojim planovima, kasno su ustanovili da je to delo male grupe njima nepoznatih oficira, na čijem je čelu stajao nekada neuki beduinski dečak. Prekasno za korekciju sleda događaja koji su iz korena promenili istoriju ove zemlje.

I zaista, prva decenija Gadafijeve vladavine potpuno je promenila lice i karakter ove države, koja je postala ogromno gradilište. Enormni skok cena nafte sredinom sedamdesetih godina učinio je Libiju jednom od najbogatijih arapskih zemalja. Otpočeo je program velikih infrastrukturnih projekata, urađeno hiljade kilometara asfaltnih puteva, nicale su bolnice i škole. Zdravstvena zaštita i školstvo postali su besplatni. Nepismenost je smanjena za vise od pedeset odsto. Standard stanovništva je drastično porastao: prosečna mesečna plata od manje od dvesta dolara za vreme kraljevine, porasla je na oko osam stotina. Država je šakom i kapom davala jeftine kredite građanstvu za izgradnju kuća, privatnih preduzeća, porodičnih farmi. Sve je izgledalo tako idilično…

Nažalost, sve je to i tako kratko trajalo.

Politički karakter režima su, naravno, prvi osetili dojučerašnji faktički gospodari Libije. Promovišući „arapski i islamski socijalizam“, Gadafijevi zakonodavci krenuli su od banalnih stvari: zatvorena su sva kazina u zemlji, uvedena je prohibicija alkohola, ustanovljena je tajna civilna policija kao „čuvar islamskog morala“. Libija je prestala da bude zemlja provoda i zabave Italijana i drugih bogatih evropskih gostiju. Frenk Sinatra nije više dolazio da peva u Grand hotelu (sadašnji „El Kebir“). Svi latinični natpisi u zemlji, uključujući putokaze, bili se izbrisani. Uvoz strane štampe bio je zabranjen.

Ali, najgore za njih je tek nailazilo. Oktobra 1970. svi Italijani bili su proterani iz zemlje, a sva njihova imovina konfiskovana. Isto se desilo i sa svim Jevrejima, uglavnom italijanskim državljanima. U leto sledeće godine zatvorene su američke i britanske vojne baze na libijskom tlu, a njihovim građanima naređeno da odmah napuste Libiju. Iseljavanje je bilo dramatično. Libijci su sve to posmatrali mirno, domaći biznis se nesmetano razvijao. Ali, osećaj spokojstva i blagostanja ni za njih nije dugo trajao.

****

Miris novca sve više je unosio pukotine u homogenost državne vrhuške. Preosetljiv na svako suprotno mišljenje, Gadafi je počeo s eliminacijom dojučerašnjih najbližih saradnika. Javno ili tajno, nestajao je jedan po jedan. Ubijen kao ministar inostranih poslova Kihia ili osuđen na decenijsku kućnu izolaciju, kao major Abdulsalam Džalud, dotadašnji premijer i član petočlane „Revolucionarne komande“ koja je bila na čelu vojnog prevrata. Nestajali su čak i liderovi bliski rođaci za koje je posumnjao da mu nisu bili odani.

Rak rana novog libijskog društva postali su tzv. „revolucionarni komiteti“, zapravo beskrupulozna špijunska mreža koja se pretvorila u lovce na svaku ljudsku glavu za koju se posumnjalo da krije bilo kakvu subverzivnu misao. U tome je imala izdašnu „profesionalnu“ podršku „informacionih stručnjaka“ iz tadašnje Istočne Nemačke. Kasnije, neki libijski prijatelji pričali su mi, u najvećem poverenju, da je u zemlji tada nastalo doba u kome „brat bratu nije više mogao da veruje“.

Razvoj „revolucionarnog preporoda“, na opštu konsternaciju stanovništva koje se nadalo daljem napretku, preneo se na ekonomski i društveni sistem. Ne samo da je ukinut sistem kreditiranja, već je izdat i dekret da je svako mogao da poseduje samo onu kuću ili stan u kome je stanovao. Sve drugo bilo je konfiskovano i postajalo „državna svojina“, u velikoj meri deljena njenim pouzdanim pobornicima. Mnogi su iznenada postajali vlasnici kuća u kojima su do juče bili podstanari. Seljaci iz unutrašnjosti ulazili su u prazne kuće, makar njihovi vlasnici bili i privremeno odsutni. Krediti su morali da se vraćaju.

Ekonomski sunovrat privatnog preduzetništva je sledio. Privatna preduzeća, velika i mala, linearno su zatvarana. Čak i čajdžinice, omiljeno mesto okupljanja Arapa. Budući da je sve prljave poslove u zemlji obavljala radna snaga okolnih zemalja, Gadafi je ocenio da „lenčarenje Libijaca na ovim mestima pruža ružnu sliku o novom libijskom društvu“. Vojnici su ih, bez najave, zatvarali, razbijajući sve na šta su naišli.

Sve privatne profesije: doktori, advokati i sl, bile su ukinute i njihovi pripadnici bili uključivani u državnu službu. Otpor je značio: zatvor, smrt ili: bežanje u inostranstvo.

Da bi libijski gradovi izgledali „moderno“, sve kamile koje su se zatekle van pustinjskog prostora bile su pobijene. Njihova telesa raspadala su se po libijskim ulicama.

Pravi horor je tek počinjao…

Nastavlja se