Prvoborkinja nezavisnog novinarstva

Izuzetno sistematična u radu, uspevala je da iz beskrajnih dnevnih redova skupštinskih zasedanja sagleda sve ono što je bitno i da o tome obavesti čitaoce. Oni koji su imali priliku da sede sa njom u novinarskim sobama skupštinskih zdanja (tada se još nije govorilo pres centrima) sećaju se kako je držala svojevrsne brifinge manje iskusnim kolegama, objašnjavajući im šta se zapravo dešava u brojnim skupštinskim telima.

Milica Torov, čiji je suprug Ivan takođe radio u Borbi, svesno je prihvatila sve rizike otvorenog Borbinog svrstavanja na antirežimsku, tj. antinacionalističku i antiratnu stranu početkom devedesetih godina. Cenu takvog opredeljenja neposlušni borbaši, uključujući i bračni par Torov, platili su na samom kraju 1994. godine, kada su bukvalno isterani na ulicu, a Borba predata u ruke „zdravim“ režimskim snagama.

Ostaće u analima nigde zabeleženih ličnih istorija kako su bez posla i bez plata (pre)živele novinarske porodice iz kojih su oba roditelja zbog svojih časnih i visokoprofesionalnih ubeđenja preko noći postali ne samo nezaposleni, nego i nepodobni da negde drugde rade svoj posao. Milica se pridružila onima koji su prihvatili još jedan rizik, da neizvesnu novinarsku karijeru nastave u novopokrenutim privatnim medijima. Bila je to najpre Naša Borba, a zatim Danas.

Ove medijske kuće morale su da se izbore i sa političkim pritiscima, ali i sa surovim tržištem, gde je trebalo izgraditi kakve-takve pozicije da bi se na njima temeljila i politička nezavisnost, što je tražilo odricanje svih zaposlenih.

Spartanski radni standard i skromne plate pratili su Miličinu generaciju danasovaca. To, međutim, nije sprečilo Milicu da u svojoj danasovskoj fazi izraste u vrhunskog političkog novinara. Na bazi bogatog izveštačkog iskustva postala je pouzdan analitičar složenih postpetooktobarskih zbivanja. Tekstovima, često plasiranim na udarnim stranama u listu, dala je značajan doprinos pozicioniranju Danasa kao pouzdanog, objektivnog glasila.

Možda se malo i umorila od trideset i pet godina teškog novinarskog rada, a oni sa kojima je bila intimnija kažu da ju je pratio osećaj da nije dala dovoljno svojoj porodici. Zato se Milica, uprkos željama kolega i poslodavaca, povukla iz profesije čim je stekla formalne uslove za penziju.

Posle svega, ostaje sećanje na jednu divnu osobu i vrhunsku novinarku, koja je pokazala kako se, uprkos svemu, može proživeti svoj vek.