Radnja u glavnoj ulici

-Fotografija je nekada bila retkost, čuvala se, porodične fotografije bile su istaknute na zidovima soba često kao jedini i najvažniji ukras, kaže Behudin Zekić, penzioner, koji i danas voli da vreme provodi u porodičnoj fotografskoj radnji na glavnoj prijepoljskoj ulici. U poplavi neukusa koji je osvojio ovu ulicu, bez ikakvih urbanističkih pravila, zanatska radnja porodice Zekić je pravi ukras, priča o vremenu kada se poštovala urbana kultura.

Sve je počelo kada se Šahin Zekić doselio u Prijepolje iz Sjenice i uz majstora, fotografa Antona, počeo pomalo da radi taj zanat, da odlazi da fotografiše ljude po zabitim selima, da bi majstorski ispit položio 1951. godine, a godinu kasnije otvorio sopstvenu fotografsku radnju „Sport“ jer je majstor Šahin obožavao sport. Koliko je bilo posla najbolje govori to što je od svoga zanata izdržavao brojnu porodicu, četiri sina i kćerku, suprugu i taštu. Majstor Šahin je morao da stigne do svakog sela, na priredbe, proslave, teferiče, vašare, a kad bi se moralo slikati za ličnu kartu – nije bilo predaha. Tako je i njegov najstariji sin Behudin počeo rano da pomaže ocu da bi se što više događaja pokrilo fotografijom, jer svaka fotografija se mogla naplatiti.

– Trebalo je tu fotografiju znati napraviti. Mi smo imali ispod stepeništa mračnu komoru gde smo razvijali filmove. Nije to bio brz proces ali što si se više zalagao, više se zaradilo. Materijal za radnju mogao se kupiti samo u Beogradu u specijalnoj zadruzi jer se ta prodaja strogo kontrolisala. Zanat nije bio mnogo skup, ali je država imala realan odnos prema zanatstvu, kaže majstor Behudin.

Bilo je to vreme kada je fotografija postala veoma popularna u socijalističkoj Jugoslaviji. Svaka škola i svaki dom kulture imali su fotoklubove. „Svako je želeo da ima svoj portret ili portrete svoje dece, porodične fotografije snimljene u ateljeu. Bio je to važan događaj. Ali i to je stvar kulture, stvar tradicije, a to je nešto što mora da se neguje“, kaže Behudin Zekić. A kako je on postao fotograf?

– Izučio sam metalostrugarski zanat i zaposlio se odmah, ali sam pomagao ocu u radnji. Saznam slučajno da se u Nemačkoj traže metalostrugari i odem u jedan gradić pored Štutgarta gde je bila fabrika „Mercedesa“. Plata mi je bila 800 maraka, a tada je prosečna plata u Jugoslaviji bila oko 100 maraka. Sve me je tamo oduševilo, posebno urednost i tačnost. Nemci su prema nama koji smo došli iz drugih zemalja imali veoma korektan odnos, jer je za njihovu kulturu bilo nezamislivo da pokažu neku netrpeljivost, posebno na poslu. Cenili su što smo bili obrazovani radnici i što smo znali posao. Oženio sam se 1977. godine i Enisa je došla da živi sa mnom. Odmah smo dobili stan, rodili su nam se sin i kćerka. I onda smo se vratili. Naime, otac je umro 1973. godine i moj mlađi brat Remzija je preuzeo radnju, ali se 1982. godine zaposlio kao fotoreporter u lokalnom listu Polimlje i ja se te godine vratim sa porodicom iz Nemačke da preuzmem radnju. Sa sobom donesem i opremu za izradu kolor fotografija. To je za ovaj prostor bila potpuna novina, čak i za veće gradove. Posao je odmah procvetao. Prijepolje je imalo nekoliko hiljada zaposlenih, gradilo se, zabavljalo, ljudi su izlazili. Radili smo i u drugim gradovima. Razvijali smo po 100 filmova dnevno. To je na hiljade fotografija . Uostalom, zanat živi od viška standarda, kaže Behudin Zekić, majstor u penziji koji je ceo život proveo uz fotografiju.

Dobra zarada omogućila je i ulaganje, pa je na mestu stare, izgrađen novi, savremeni objekat, prototip zanatske radnje kakve su trebalo sve da budu na glavnoj prijepoljskoj ulici prema urbanističkoj zamisli. Nabavljena je nova oprema sa modernom linijom, da bi se radilo brže i kvalitetnije jer je posla još bilo dosta. I tako do kraja te poslednje decenije 20. veka.

– Digitalna tehnologija uticala je da fotografski zanat polako nestaje. Fotografije jednostavno više malo ko izrađuje. Poslednji udarac zanatu zadala je sama država preuzimajući i fotografisanje za lična dokumenta, pa su službenici postali fotografi. Još se radilo do pre nekoliko godina, ali sada ništa. Ja sam otišao u penziju 2008. godine i radnju je nasledio moj sin Haris ali fotografski zanat nestaje. Danas za fotografiju ne treba zanatsko umeće, dovoljan je kompjuter. U velikim gradovima se radi jer se neguje još kultura fotografisanja za važne događaje, ali ovde je to nestalo sasvim. Svako je fotograf, svako je danas svih zanimanja, bez znanja i zvanja otvaraju se radnje. A i šta bi fotografisao kad je sada isti čovek u istom odelu sa istom ženom plus flaša pive i pečenje na stolu ispred njega i tako od svadbe do svadbe. Kome ti to da prodaš, pomalo sarkastično, a više setno kaže majstor Behudin. A žao mu. Žao mu što nestaje tako divan zanat, što fotografije nestaju kao što nestaju i porodični albumi iz kojih se čitalo sve o porodici ali i društvu i vremenu.

Fotografska radnja „Sport“ još radi na glavnoj ulici. Po neki stariji Prijepoljac donese staru fotografiju da „uveliča“. Zbog sećanja. I da se ne haba, da je sasvim ne „pojede“ vreme.