Raspaljivanje ratne histerije

Mihal Ramač: Bilo je to 1992. (18)

Mihal Ramač (1951), novinar, književnik i prevodilac, objavio je šest zbirki pesama, knjige političkih eseja „Povest o početku kraja“, „S one strane snova“ i „6. oktobar“, preveo na rusinski i s rusinskog tridesetak knjiga. Bio je glavni i odgovorni urednik dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas. Radi u Radio-televiziji Vojvodine. Prema tekstu koji objavljujemo kao feljton snimljena je serija „Bilo je to 1992 – Treća Jugoslavija“ u šest epizoda, koja je emitovana tokom novembra i decembra 2012. godine, najzanimljivije delove iz autorovih zapisa objavljujemo kao feljton.

Milan Panić kreće u grozničavu kampanju s ciljem da uveri međunarodnu zajednicu da Beograd teži mirnom rešenju krize u BiH i normalizaciji odnosa kako u regionu, tako i sa ostalim zemljama. Tri dana posle izbora on u Parizu razgovara s predsednikom Fransoa Miteranom. U nedelju 19. jula leti u Sarajevo. Posle susreta s Izetbegovićem najavljuje demilitarizaciju Bosne i Hercegovine. Po povratku u Beograd preseda u avion za Njujork. Izetbegović izjavljuje: „Panić je interesantan, rekao bih čak živopisan, možda čak i iskren, ali verovatno nedovoljno informisan. Postoji sumnja da li može sprovesti stvari koje obećava.“

Pred neumornim i nepredvidivim premijerom nepriznate države otvaraju se sva vrata. U Madridu 27. jula razgovara s premijerom Felipe Gonsalesom, dva dana kasnije u Londonu s premijerom Džonom Mejdžorom. U povratku iz Londona u Budimpešti razgovara s predsednikom mađarske vlade Jožefom Antalom. Za kratko vreme sreo je Džejmsa Bejkera, Andreja Kozirjeva, Sajrusa Vensa, Butrosa Galija, Franju Tuđmana, Aliju Izetbegovića. U nedelju 2. avgusta za 17 časova posetio je Bukurešt, Sofiju i Ohrid, nudeći susedima balkansku ekonomsku uniju. Neki od njegovih domaćina saznali su za njegov dolazak tek kad je bio na putu.

Kalifornijski sanjar vraća u Srbiju ponos, samouverenost i optimizam, pišu novine. Novinari koji prate Panića padaju s nogu od posla, ali i uživaju u njegovoj srdačnosti, duhovitosti, ponekad naivnoj iskrenosti. A on zna šta znači publicitet i nastoji da na svako putovanje povede što više novinara.

U Budimpešti 7. avgusta s premijerom Hrvatske Franjom Gregurićem postiže sporazum o razmeni 1.500 zarobljenika, po principu „svi za sve“. Razmena će se obaviti kroz nedelju dana u Nemetinu kod Osijeka. Tokom jednodnevne posete Grčkoj i Albaniji 10. avgusta Panić predlaže da se sazove međunarodna konferencija o Kosovu. Prilikom posete Turskoj dva dana kasnije premijer saopštava da je Jugoslavija priznala Sloveniju. Tokom leta u Ankaru on je jedno vreme lično pilotirao boingom 727.

Zbog uobičajene letnje nestašice političkih tema, pojava Milana Panića dolazi svetskim medijima kao poručena. On daje desetine intervjua, tvrdeći da je njegova vlada spremna da ispuni sve zahteve međunarodne zajednice radi pravednog rešenja krize. Dok premijer uverava svetske državnike da Beograd ne želi nastavak rata, načelnik Generalštaba Života Panić demantuje izjavu da je vojska povukla iz Istočne Hercegovine: „Garantujem da će izvlačenje naših snaga otpočeti tek onog trenutka kada se postignu povoljni dogovori svih zaraćenih strana na tom području.“ To je nož u leđa premijera. Na osnovu ovakvih izjava u inostranstvu se zaključuje da Panić ne kontroliše vojsku i da nema nikakav uticaj na rukovodstvo bosanskih Srba. Taj zaključak je potpuno tačan.

Beogradska i novosadska televizija raspaljuju ratnu histeriju. O Panićevoj aktivnosti objavljuju se samo šturi izveštaji, njegove izjave se ignorišu ili se iz njih izbacuje sve što nije po volji Miloševiću. Uprkos tome, Panić je sve popularniji u Srbiji. Protiv njega počinje da radi razrađena propagandno-policijska mašinerija koja se naziva patriotskom. U kampanju se uključuju režimske ispostave u inostranstvu, poput Srpskog informativnog centra iz Pitsburga u SAD ili Srpskog centra iz Holandije, u čije ime izvesna Dušanka Beker Isaković poziva Srbe u Srbiji da ne nasedaju Paniću i opoziciji, već da zbiju redove uz Miloševića.

Nastavlja se