Foto: Z. S. M. Rat je bio tad, rat je i sad. Po mnogima, današnja, savremena ruska emigracija deli sudbinu svojih sunarodnika Belih Rusa koji su pre sto godina bežali u Srbiju zbog boljševičke revolucije.
Po drugima, nije tako i sada nije isto, prvi nisu mogli da biraju a drugi mogu. A, koliko su drugi „čuli” za prve i da li znaju da su i koliko njihovi zemljaci pre jednog veka dolazeći u Srbiju unapredlili našu arhitekturu, nauka, medicinu, umestnost.
Sa ciljem da suoči novu sa delima stare ruske emigracije u kragujevačkoj Narodnoj biblioteci održano je predavanje pod nazivom „Leva strana Gušićeve ulice”.
– Skup je nazvan „Leva strana Gušićeve ulice” jer kada su se Beli Rusi doseljavali u Kragujevac tadašnja vlast im je dodljivala stanove u kućama uglavnom baš na levoj strani Gušićeve ulice u centru Kragujevac. U jednoj od tih kuća živeo je svestki poznat botaničar i zoolog Igor Rudski sa svojom suprugom Olgom, o čemu i danas svedoči spomen tabla sa njihovim imenima, kaže za Danas Jelena Milojević, profesorka ruskog jezika u Drugoj gimnaziji koja je sa svojim učenicima ispre Ruskog kutka Narodne biblioteke i osmislila i organizovala veče odžano sinoć.
Profesorka Milojević od oktobra prošle godine dva puta nedeljno u Ruskom kutku kragujevačke biblioteke drži časove Rusima koji su došli u Kragujevac. Sa svojim učenicima iz Druge gimnazije želela je da učenike iz Kutka upozna sa velikim i bogatim nasleđem koje su Kragujevcu i Srbiji ostavili njihovi sunarodnici Beli Rusi pre 100 godina.
– Ideja ove večeri je da se kragujevačka stara ruska emigracija „predstavi novoj”. Zbog ratne situacije i političkih prilka u Rusiji i Ukrajini veliki broj njihovih građana je došao u Srbiju. To su uglavnom ljudi od 20 do 50 godina, obrazovani: lekari, profesori, IT stručnjaci, psiholozi, ekonomsti, menadžeri, navodi ona, dodajući da ovo „nije prvi put kako nam dolaze Rusi”.
U predstavljanju stare ruske emigracije novoj, pomogli su joj Tatjana Milosavljević, istoričarka umetnosti iz Narodnog muzeja šumadije u Kragujevcu i autorka rada „Ruski slikari, vajari i arhitekte u Kragujevcu od 1920. do 1941. godine” i istoričar Goran Levajac profesor u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji.
– Posle Oktobarske revolucije, takozvani Beli Rusi su mahom samo prolazili kroz Kragujevac na putu za Beograd, Beč, Prag, Berlin ili Pariz. Ipak, neku se se zadržavali i ževeli ovde sa svojim porodicama. Bili su to mahom predstavnici srednjeg staleža, intelektualci i profesori, inženjeri, arhitekte, umetnici, istakla je Jelena Milović.
Osim, već pomenutog, slavnog biologa Rudskog, ona je navela još četrdesetak Rusa koji su do 1928. radili u kragujevačkoj Gimnaziji. Imena i prezimena Aleksandra Kostjuka, suplenta (asistent nastavnika po ugovoru) uporedne književnosti i istorije, Antona Kovaljeviča, suplenta fizike, hemije i matematike, Vladimira Kostrikina, učitelja veština pevanja i sviranja, Vasilija Murinova, suplenta istorije i istorije umetnosti, Sergija Medvedeva, profesora latinskog, Vitalija Hvorostanskog, čuvenog profesora matematike i fizike i njegovog kolege Vasilija Antonova, Josifa Srede, ulitelja horskog pevanja, Mitrofana Kosenka, učitelja crtanja i slikarstva, Aleksandra Tarkanova, profesora klasičnih jezika i istorije starog veka koji su u godišnjim „Starešinskim izveštajima” direktora Gimnazije imali „najviše ocene”.
– Osim toga većina njih uzima učešće u kulturnom životu grada. Članovi su Profesorskog društva, sokolskog pozorišta, Društva ruske književnosti, pevačkog društva, istakla je ona.
Istoričarka umetnosti Tatjana Milosavljević, naglasila je da su u oblasti arhitekture i građevinarstva mnogi Rusi našli odgovarajuće zaposlenje, jer su došli kao školovani inženjeri.
– Tako je u Gradskom poglavarstvu 30-ih godina 20. veka, šef Gradjevinskog odseka bio Leonid Zaloga, a tu su radili i inženjeri arhitekture Aleksandar Pakarin, Vladimir Mihajlovski, Nikola Skibinov, Anton Sokolov, Gavrilo Korobčanski. Pominju se i Kovaljevski, Rasevski, Zaljevski, Dobrovoljski. Smatra se da su oni zaslužni za relativno brz prodor moderne arhitekture internacionalnog stila u Kragujevcu, naglasila je ona.
Ona je navela koje su reprezentativne objekte ruske arhitekte projektovale u Kragujevcu: zgrade sada devastirane Tržnice i Dom Požarne družine (Kovaljevski), betonski kej na Lepenici (Gašparski), Monida Maktejeva (Zvonik Nove crkve).
Od slikara izdvojila je rad Mitrofana Petrovića Kosenka, takođe vajara, grafičara i ikonopisca i Andreja Bicenka koji je uradio sjajan ikonostats i patrijaršisko-kraljevski presto u Novoj crkvi.
– Ostalo je zabeleženo da su u Kragujevcu između dva rata živela i radila i dva Rusa, fotografa. To su bili Vasilije Korovljev, koji se bavio reporterskom fotografijom i Nikola Losjakov, nevela je ona i pomenula i Ruse – Borisa Rehaka, Borisa Rjasnjanskija, Gligorija Sarkiz Beka, Vladimira Kostrikina, Sergija Gurjeva i Aleksandra Vozdvizenskog koji su predavali slikanje i pevanje u periodu od 1925. do 1929. godine u kragujevačkim školama Prvoj i Drugoj gimanziji, Prvoj realnoj muškoj i Učiteljskoj.
Za istoričara Gorana Levajca izbegli pred terorom „crvenih” Beli Rusi nisu u Kraljevini SHS našli samo utočište već i novu domovinu. On je citirao Matiju Bećkovića koji je dolazak Belih Rusa na naše prostore opisao kao „veliku nesreću za njih ali veliku sreću za nas”.
A, kako sadašnja, mlada i nova ruska emigracija vidi staru i da li se prepoznaje u njihovoj koži.
– Odlično zamišljeno veče. Životi i rad Rusa u Kragujevcu su prikazani na veoma interesantan način. Tako brojna i razna imena iz toliko različitih oblasti, ne krije zadovoljstvo Vitalij (52) koji pohađa časove srpskog jezika u Ruskom kutku pa ističe da je „dobro razumeo suštinu”. Najveći utisak na njega ostavila je životna priča članova porodice Romanenko koja se preko Istanbula doselila u Kragujevac.
– Informativno u svakom slučaju, ceni Jegor, kratak i jzegrovit kao i svi devetnaestogodišnjaci. Njemu su se najviše dopali objekti koje su podigli ruski arhitekti zbog toga jer „liče i podsećaju na ruska zdanja i građevine”. Što je i logično.
Vitalij kaže da je spremajući se za odlazak iz Rusije dosta čitao istorijske knjige o belogardejcima, generalu Vrangelu, ali da do sinoćnjeg predavanja nije ipak imao predstave koliki su značaj imali za kulturu u Kragujevcu i Srbiji.
Pak, kao stariji, životno iskusniji od Jegora, Vitalij u ovom trenutku vidi sličnost u sudbini nekadašnje i sadašnje, nove ruske emigracije.
– Da, može se reći da se sada isto dešava nama kaonašim zemljacima koji su bežali iz boljševičke Rusije. Tada je bio rat i sada je, ceni Vitalij.
Njegovo mišljenje ne deli Natalija Zavirohina, predsednica Udruženja sunarodnika i prijatelja „Svet” koja već 13 godina živi u Kragujevcu, i sa pokojnim pesnikom Jovicom Jankovićem bila je inicjator i osnivač Ruskog kutka u Narodnoj Biblioteci,
– Nije ista situacija. U to vreme ljudi su odlazili iz Rusije zbog toga što nisu imali drugačiji izbor. Sada ga oni imaju i sami su odabrali da dođu i žive u Srbiji, smatra ona.
Po njoj u ovom talasu iz Rusije dolaze školovani, obrazovani ljudi.
– Ali, danas je takvo vreme, skoro svi su obrazovani. Kao i onda, pre 100 godina ima svakakvih, ne mogu se svi okarakteristai kao društvena elita, uz osmeh konstatuje ona.
U svom izlaganju Tatjana Milosavljević je navela podatak da je 1931. godine u Kragujevcu živelo oko 600 Rusa. Po Nataliji Zavirohinovoj i danas ih je u Kragujevcu otprilke toliko, „više od 500 ali su mnogi došli sa porodicama”.
Ona je dobro upozanata sa značjem Belih Rusa i njihovom zaostavštinom u Kragujevcu i Srbiji. Njeno udruženje na ruski je prevelo knjigu Jevđe A. Jevđevića „Rusi u Kragujevcu” (urađeno je i elektronsko izdanje) i sada pomoću nje u Rusiji ili srbiji traži sponzore koji bi finasijski pomogli uređenje ruskih grobova i grobnica na Varoškom groblju u Kragujevcu.
Sad, „beli” ili „ovi”, „stari” ili „novi” i pre 100 godina ili danas prisiljeni su da napuste svoje domove.
Više vesti iz ovog grada čiatjte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
