Roman Honet: Tanušna granica između života i dostojanstva

Veoma se radujem objavljivanju moje poezije na srpskom jeziku. To mi pričinjava veliku radost. U isti mah, to je za mene i iznenađenje. I veliko priznanje. Govorim to bez kurtoazije – kaže Honet na početku razgovora koji je vođen u korespondentskoj varijanti, u čemu je pomogla njegova prevoditeljka Biserka Rajčić.

* Zašto u vašoj poeziji nema velikih slova, već koristite samo mala? Time pružate otpor veličini i „veličinama“ raznih vrsta, ili možda želite da svaka reč bude ravnopravna? Ili je nešto treće posredi?

– Pišem na kompjuteru, a kako je to stari kompjuter, na tastaturi mi je blokiran Caps Lock, što nikome nije važno, jer sam i ja star. Prema tome, čekam da moja tastatura još više ostari i poprimi muzejsku vrednost – tada će postati skupocena, moći će da je kupe samo petorica najbogatijih kraljeva Evrope… Ozbiljno: otkad pamtim, uvek sam štampao napisane pesme. Pre nego što objavim pesmu u časopisu ili zbirci, uvek je čitam na listu hartije. I to ne jednom ili tri puta, već hiljadu puta ako treba. Ako imam nekoliko verzija pesme, odštampam izmenjenu verziju, svaku po hiljadu puta, ako treba. A budući da svaku pesmu ne objavim u zbirci, može se reći da sam tako uništio mnogo pesama i šuma. List hartije pruža mi sliku pesme, a ekran premalo. Kompjuter, pritom, jeste ogromno olakšanje – pesme ne treba gomilati, kačiti ih o zid, čuvati u beležnici, niti treba beleške kačiti po pisaćem stolu. Trebalo bi da je s kompjuterom ugodnije, i jeste ugodnije. Da bude brže, a i jeste brže. Ali to je premalo. Kompjuter doprinosi tome da lakše pišete i ozbiljno birate – pruža vam mogućnost beskonačnih izbora ili, pak, mogućnost da se vaša neodlučnost otegne unedogled.

Ali, da se vratim malim slovima – meni se, jednostavno, dopada grafički izgled malih slova, taj manji broj dodataka koji ih prate na ekranu kompjutera. Postoje i drugi znaci u editorima teksta koji me dekoncentrišu. Oni se, istina, danas mogu isključiti, mada nije oduvek tako bilo. To deluje ružno, a smisao se ne menja. Može se pisati i bez toga. U susedstvu velikih slova to me još više dekoncentrisalo, stoga sam to isključio, jer bez reči se ne može pisati, u najmanju ruku tako da pesma ne bude pozorište apsurda, i zbog toga sam izabrao mala slova. Da bih se na nešto odlučio. Ima pesnika koji pišu isključivo velikim slovima – oni su geniji ili grafomani. O njima, međutim, nema šta da se kaže.

* Kakva je priroda ljubavi? Da li je raskid, razlaz, rastanak – jedini način da se ljubavi obezbedi večnost?

– Ho, ho, teška pitanja mi postavljate. Ozbiljno kažem: teško je na ovo odgovoriti a da odgovor ne bude ili smeh ili ćutanje. Ili neka složena vrsta pseudofilozofije. Da ne bude prezir. Smeh je vrsta prezira, onaj najtužniji smeh – kad se smeješ samom sebi. Dok je ćutanje, koje je po prirodi donekle plemenitije, manje agresivno – često izraz bola, patnje. O filozofiji tu nema govora. Možda zbog toga na ozbiljna pitanja uvek odgovaram samom sebi – ne želim da slušam ni vlastiti, a ni smeh drugih ljudi. Poezija može predstavljati osećanje stida i za same pesnike. Za mene. Ka večnosti ne težim. Ka ljubavi, ako je bila, bivao sam pozivan. I iz nje sam izbacivan, ili sam je sâm napuštao. Ili me k njoj nisu puštali. Nisam za filozofiju, nisam ni za ćutanje – da nije tako, ne bismo sad razgovarali. A možda je reč o sledećem: ja imam dve ljubavi – ljubav prema ženi i ljubav prema muzici. Ostalo je ćutanje. Ili smeh. Tako sam obučen za poeziju. Za život. Drugačije ne umem.

* Kad čujete reč „ironija“, koja vam je prva asocijacija?

– Književnost. Kao da su Jaroslav Hašek, Oskar Vajld ili manje poznati Klod Tilijer, bili lude, ali velike lude. Ironija me, u prvoj asocijaciji, podseća na vulgarizme, usmerene ka meni, na pričanje priče s vulgarizmima. A ironija u poeziji? Možda je sama poezija generalno ironija, a istovremeno smrtno ozbiljno zanimanje. Možda. Ne znam. Ironija postoji i tamo gde ono što me zasmejava prestaje da bude smešno. Na tanušnoj granici između života i dostojanstva. Na granici između života i ljubavi. Takođe – vlastite ljubavi, koja je za mene najvrednija. To već nisu šale, nisu to duhovite dosetke. Ironija je, sem toga, simuliranje, ono, da se život ne može proživeti. Da se, zapravo, može samo simulirati. To je tužno. To je i ljudski.

* Godine 2015. ovenčani ste književnom nagradom koja nosi ime velike poljske pesnikinje Vislave Šimborske. Šta vam je to priznanje značilo, i šta uopšte mislite o nagradama?

– Nagrada Vislava Šimborska bila je dar, a darovi se primaju, dok ih ima. Kao što se prihvataju poezija, život, posmatranje slika ili – šta ja znam šta – trava, voda. Ili kad posmatraš samog sebe. I zdravlje. I to da postojiš. Dok postojiš. Ne umem to da kažem drugačije, da ne bih stvar razbijao. Da, na primer, ne krenem sad da govorim o pesnicima koji su dobili nagrade a ne bi trebalo da ih dobiju, ili ih, opet, nisu dobili, a trebalo bi – čisto da ne bih kopao po finansijskim pitanjima, da ne bih komentarisao, već prihvatao. A može i ovako: poklon se može primiti, a može se i ne primiti. Može se, da, i odbiti.

* U jednoj pesmi kažete da je mart „mesec besmrtnih“. Koji mesec, po vama, najviše sluti na smrt? Koje vam je godišnje doba najdraže i zbog čega?

– Od meseci mi je najdraži termidor (smeh). Volim kratka, ali gusta jutra i večeri. Živi dan, ali kratak, naizgled miran, a istovremeno ubrzan; na primer sada – martovsko nebo: nagoveštaj proleća, ali još puno sećanja na zimu. Odnosno, germinal, kao sada (opet smeh). To je, uostalom, sjajan roman. Neka potraje!

* Pišete li i prozu?

– Od proze pišem samo dnevnik. Vodim ga već dvadeset pet godina. I držim ga na skrovitom mestu, ne pokazujem ga nikome. Pišem ga, ali ga retko čitam, činim to samo za sebe. Prema tome, ako katkad i zavirim u beleške, preda mnom se pojavljuje onaj januarski dan 1994. kad sam seo za tastaturu da bih napisao prvu reč. A to je bilo pre četvrt veka. Neobično. Tu prvu reč – da je nisam napisao, ništa ne bih imao. Ništa.