“Ručno smo vlačili vunu, preli i farbali je”: Kako se nekada pravila odeća u Timočkoj krajini

Prema njenim rečima, kada je imala 12 godina majka ju je naučila da prede, plete, veze i tka da, „kada se uda, zna to da radi“. Jer u ta neka prošla vremena podrazumevalo se da žena mora sve to da nauči pre braka.

“Trebalo je da se zna tkanje na razboju i to stvari kao što su ćilimi, ponjave i peškiri. Pored toga, bilo je potrebno da žene znaju da kuvaju, jer bez kulinarskih veština, bilo je teško udati se”, ističe Ljubinka.

Sagovornica Danasa kaže da se seća i prvih suza, kada je bila mala, jer je želela da ima rupičaste čarape kao majka, ali je ona kazala “ako želi takve čarape, onda je potrebno da ih napravi sama”.

“Plakala sam kao kiša. Kako da ih napravim kada ne znam. Majka se sažalila i kazala da ne brinem pošto će me ona naučiti sve ako to želim da znam”, ističe Ljubinka i dodaje “da je to bio njen početak izrade ručnih radova”.

Kako ona kaže, prve čarape je napravila, ali se pojavila i prva greška pošto šare nisu bile simetrične.

“Ne brini, sada je ovako, sledeći par biće odličan, tešila me je majka, i tačno predvidela šta će biti, pošto je sledeći par bio onakav kakav sam želela”, seća se sa nostalgijom Ljubinka.

Ona kaže da tada nije bilo prodavnica i da se sve ručno radilo, od čarapa, gaća, košulja, džempera pa do pantalona, ali da su se tada čuvale ovce, “gotovo da nije bilo domaćinstvo da ih nije imalo, pošto su vunu koristili za izradu garderobe”.

“Ručno smo vlačili vunu. Zatim se vuna prela, pa se farbala. Sada je veliki problem što ovaca nema. Ako želim da nešto uradim, moram vunu nabaviti od nekog ko ima ovce, a to je sada mnogo teško. Zato je sada problem da se napravi prsluk, ili čarape ili nešto od odeće, pošto se na selu kod nas još uvek to nosi, a kao što sam rekla – ovaca nema”, objašnjava sagovornica Danasa.

Postupak prerade vune, prema rečima naše sagovornice, počinje tako što se prvo vuna pere, pa se vlači ili raščešljava, pa se prede, zatim se farba, i na kraju se plete.

“Za farbanje koristim prirodne boje. Odsečem granu sa dunje ili koru oraha ili neke trave koje puštaju boju, a ponekad koristim lukovinje”, kaže Ljubinka.

Prema rečima naše sagovornice, sada najviše plete čarape, prsluke i džempere, kao i navlake za jastuke, a kako ona kaže “čuva mustru od ranije i po tome sada izrađuje”.

“Te mustru su mi ostale od babe i majke. Sada vidim koliko je to blago veliko što sam sačuvala. Ljudi su čuli kako i šta radim, i stalno dolaze do mene da im nešto napravim”, kaže ona i dodaje “da joj je najdraže kada pravi ženske čarape sa rupama, za tradicionalnu nošnju”.

Ono što Ljubinku čini srećnom je to da u poslednje vreme, mladi dolaze kod nje i traže tradicionalne proizvode.

“Moja unuka ima 30 godina, i stalno dolazi za čarape, za džempere, ili bolero, a poslednje šta sam joj dala bio je prsluk”, objašnjava naša sagovornica.

Ljubinka ističe da se i ovaj zanat polako gasi kao i ostali, ali svetlo na kraju tunela se pojavilo, pošto se njena snaja zainteresovala da izrađuje stvari tradicionalnom tehnikom.

“Moju ćerku to ne interesuje. Završila je dva fakulteta, tako da nije imala vremena da nauči. Ono što je dobra stvar, je to da se moja snajka zainteresovala za ovaj posao. Pored toga što izrađuje, ona posećuje razne manifestacije i promoviše naše ručne radove, pošto sam ja već u godinama i to mi je postalo teško”, kaže ona.

Sagovornica Danasa kaže da joj je najdraži rad stolnjak i jedan prekrivač za krevet.

“Prekrivač sam dugo radila – jedno veče jedan cvet na njemu. Za 36 večeri, toliko sam cveta napravila. To je bio pokrivač od vune. On mi je najdraži, pošto samo ja znam koliko sam volje i truda u njega unela”, naglašava Ljubinka.

Koliko su njeni radovi cenjeni govori podatak sa su stigli i u daleku Rusiju.

“To sam prodala na Đerdapu – šest ženskih prsluka. Ubrzo je usledio poziv, i naručili su još šest muških. Poslali su material, a ja sam ih napravila. Mogu reći da su se oduševili. Sada su i Rusi čuli za mene”, uz osmeh kaže Ljubinka.

Stari zanati su stvar identiteta i opstanka svakog naroda i nešto po čemu ga ljudi u svetu vide i prepoznaju, a Ljubinka Pavlović, pokazuje da ono što je gotovo zaboravljeno može i te kako da se koristi sada, ako se pravi kvalitetno i tradicionalno.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Zamenik tužioca u Zaječaru: Nismo dobili izveštaj Instituta u vezi sa smrću D.D., verovatno od ponedeljka

Radar: Brat osumnjičenog za ubistvo Danke Ilić umro nasilnom, a ne prirodnom smrću

Zaječar: Vozio pijan pa sleteo u kanal

Počinje pozorišni festival za decu „ZajeČAR“, 14. po redu