Savremeni Sultan na Bosforu

Koliki značaj SAD pridaju Turskoj pokazuje i to da je Vašington nakon obelodanjivanja navodnog iranskog plana za ubistvo saudijskog ambasadora u Americi specijalne emisare poslalao u tri metropole: Moskvu, Peking i Ankaru. Na jesenjem zasedanju Generalne skupštine UN u Njujorku Erdogan je bio glavna zvezda, njegov govor prekidan je gromkim aplauzom i skandiranjem. Istom prilikom, američki predsednik Obama pohvalio je Erdoganovo „izuzetno liderstvo“ u regionu.

Ne tako davno, u jeku tursko-izraelske krize, Erdogan se nije libio da žestoko kritikuje američku administraciju zbog podrške Izraelu, pogrešne politike na Bliskom istoku, nekorektnog odnosa prema Palestincima i muslimanskim zemljama. Vašington je, uglavnom kroz usta analitičara i neimenovanih izvora, upućivao zajedljive kritike i pozivao Ankaru da se odluči da li su joj bliži Zapad ili muslimanski svet? To pitanje Ankari postavljaju mnogi, ali Erdogan ne voli teorije po kojima Turska okreće leđa zapadnim zemljama i približava se muslimanskom svetu. „Turska u kojoj 99 odsto stanovništva čine muslimani je uvek imala svoje mesto u islamskom svetu. Iza ovog izraza, u stvari, stoji jedan drugi: preokret u turskoj inostranoj politici – tvrdnja koja ne samo da ne odražava stvarnost, već je i zlonamerna. Nije Turska načinila preokret već je na regionalnom i globalnom planu proširila svoje vidike i zahvaljujući sve pozitivnijem imidžu, postala prisutnija u međunarodnim naporima za uspostavljanje mira, bezbednosti i blagostanja i sledi glasniju politiku“, tvrdi Erdogan.

Globalni igrač

Erdogan je lider u Turskoj vladajuće Partije pravde i razvoja (AK). Na junskim parlamentarnim izborima AK partija osvojila je 50 odsto glasova, a Erdogan dobio treći uzastopni mandat premijera. Turski izborni sistem ima census od 10 odsto, a izborna matematika je AK partiji donela šest poslanika manje, (325 od ukupno 550 mesta) iako su osvojili 3,5 odsto glasova više nego na prethodnim izborima. Koliko je snažna AK partija pokazuju rezultati opozicije. Najjača Republikanska narodna partija, koju je osnovao Ataturk, osvojila je 26 odsto glasova, a desničarska Partija nacionalističke akcije 13 odsto glasova. Treća po redu izborna pobeda AK partije je i najubedljivija. Na prvim izborima na kojima je učestvovala 2002. osvojila je 34 odsto glasova, 2007. godine 46,5 odsto. Nije teško zaključiti šta je formula njihovog uspeha. Pod vođstvom Redžepa Tajipa Erdogana Turska je zabeležila ekonomski procvat i godinama je, nakon Kine, druga po privrednom rastu.

Sekularizam i religija

Erdogan je, prema rezultatima ispitivanja javnosti u svojoj zemlji, političar kome Turci najviše veruju, ali istraživanje američkog univerziteta Merilend pokazuje da je ubedljivo najpopularniji političar u arapskim zemljama. Kada bi slična anketa bila sprovedena u ostalim muslimanskim zemljama i narodima, Erdogan bi nesumnjivo i tu poneo titulu omiljenog. Oduševljeno su, poput muzičke ili filmske zvezde, Erdogana nedavno dočekali u Egiptu, Tunisu, Libiji, zemljama „arapskog proleća“. „Erdogan, pravi musliman, a ne kukavica“, pisalo je na transparentu u Kairu. Ekonomski snažna Turska postala je globalni igrač, ne pristaje na ulogu servilnog poslušnika SAD i Zapada, podržava Palestinu i zateže odnose sa Izraelom. Prija to širokim muslimanskim masama frustriranim neuspesima svojih zemalja i brojim potezima zapadnih država, okupacijom Iraka, Avganistana, hroničnog problema Palestine.

U Erdoganu mnogi muslimani, od Gaze, preko Sirije i Libana do BiH, vide snažnog vođu, a u Turskoj uzor i dokaz da islam, demokratija i ekonomski razvoj mogu zajedno. „Erdogan nosi odelo poslovnog čoveka, ali klanja u džamiji. To je nešto sa čim se mi možemo identifikovati“, ističe Esam Erian, funkcioner Muslimanske braće u Egiptu. Abdelhamid Džasi, iz tuniske islamističke Enahda partije, koja je na nedavnim izborima osvojila najviše glasova kaže: „Erdogan govori jezikom koji mi razumemo. Kad on govori, mi slušamo“. U susednom Maroku najviše glasova osvojila je Partija pravde i razvoja, koja je ime odabrala po uzoru na Erdoganovu stranku. Imidž omiljenog političara muslimanskog sveta prija i Erdoganu, koji je u letošnjem pobedničkom postizbornom govoru najavio da će Turska i dalje biti „glas“ muslimana. „Sarajevo je danas pobedilo isto kao i Istanbul, Bejrut je pobedio isto kao i Izmir, Damask je pobedio isto kao Ankara, Ramala, Nablus, Dženin, Zapadna obala i Jerusalim pobedili su isto kao i Dijarbakir“, poručio je.

Turska je trenutno najprisutnija na Bliskom istoku i arapskim zemljama, od kojih se neke, nakon „arapskog proleća“ nadaju da će moći da primene turski „recept“, spoj Islama i demokratije. No, sigurno neće biti jednostavno da se Muslimanska braća transformišu u stranku AK tipa. Ime je lako promeniti ili dati po ugledu na AK, ali za vođenje slične politike potreban je lider Erdoganovog tipa. Tokom posete Kairu Erdogan je svojim domaćinima jasno poručio: budite dobri muslimani, ali neka vaš Ustav i država budu sekularni. „Ne plašite se sekularizma, jer sekularizam nije neprijatelj religije“, poručio je.

Turske ambicije na međunarodnom planu očigledno su ogromne, ali realizacija će zavisiti od više faktora, među kojima su međunarodni, (da li će ostali „igrači“ dozvoliti da se Ankara „razmaše“?) i unutrašnji problemi sa kojima se Turska suočava. Kurdsko pitanje i terorizam su hronične boljke Turske. Erdoganova vlada usvojila je više mera kojim je poboljšan položaj Kurda, a premijer je nedavno načinio doskora nezamisliv potez. Izvinio se zbog zločina počinjenih nad Kurdima u pokrajni Dersim tridesetih godina i ubistva skoro 14.000 ljudi. „Dersim predstavlja jedan od najtragičnijih i najbolnijih događaja naše savremene istorije“, naglasio je Erdogan. Razgovor o autonomiji Kurdistana, međutim, Ankara odbija.

Ekonomski rast

Dilema je i da li će turska ekonomija moći da prati spoljnopolitičke ambicije svojih vođa. U prošloj godini ekonomski rast Turske iznosio je 8,9 odsto. Turska ekonomija se nalazi na 17. mestu u svetu, ali pojedini ekonomisti upozoravaju na „pregrejanost“, zabrinjavajući deficit i moguće zaustavljanje rasta. U ove mračne prognoze turski političari ne veruju, pa Erdogan najavljuje da će stogodišnjicu osnivanja Republike Turske (2023.godine), ova zemlja dočekati među 10 najrazvijenijih.

U javnim nastupima Erdogan citira Kuran, filozofe, poziva se na svetlu istoriju, najavljuje istu takvu budućnost, ističe uspehe svoje vlade i na zgražavanje turske elite, ne libi se ni narodnog govora i pesme. Na jednom predizbornom skupu zajedno sa oduševljenom publikom pevao je folk pesmu: „Hodamo zajedno na ovom putu, pokisli smo zajedno na ovoj kiši, sada kad god slušam pesmu, sve me podseća na tebe“. U čajdžinicama i radnjicama su njegovi portreti, neki iz kampanje, a neki u fudbalskom dresu iz vremena kada je igrao za lokalni tim. Stadion FK Kasimpaša iz istoimenog naselja u kojem je Erdogan odrastao, nazvan je po Redžepu Tajipu Erdoganu, naravno. Susedi sa punim poštovanjem govore o „našem premijeru“: „On nas je učinio ponosnim. Možeš poticati iz Kasimpaša i postati premijer, tako da predstavlja uzor našoj deci da vredno rade. Možeš biti dobar musliman, poštovati naše vrednosti i biti veoma uspešan“, priča vlasnik lokalne kebab radnje.

Kritičari, pak, zameraju turskom lideru da je autoritaran vladar. Otuda i nadimak Sultan. Te kritike na Erdoganov račun, mnoge Turke izgleda ne zabrinjavaju. „Moja porodica i ja živimo bolje, zarađujem više para, Erdogan je najsposobniji političar i zato glasam za njega“, kratko je objašnjavao prodavac ribe u Istanbulu uoči junskih izbora.

Ne pijte vino, jedite grožđe

Redžep Tajip Erdogan je rođen 1954. u Rizi. Završio je Ekonomski fakultet i muslimansku versku školu. Njegova biografija ima elemente „turskog sna“ jer potiče iz skromne porodice, pa je kao tinejdžer u Istanbulu zarađivao prodajući na ulici vodu, limunadu, đevreke… Rano se partijski angažovao i bio je član Partije blagostanja i Partije vrline koje su zbog islamističkih stavova zabranjene. Od 1994. do 1998. godine je bio veoma uspešan gradonačelnik Istanbula. AK partiju je osnovao 2001. godine, pošto je zabranjena Partija vrline bivšeg premijera i Erdoganovog prijatelja Nedžmetina Erbakana. Potiče iz tradicionalne muslimanske porodice, vernik je, ne pije alkohol i ne puši. Oštar zakon o zabrani pušenja u Turskoj je donet na njegovo insistiranje. Poznata je njegova izjava da je „borba protiv cigareta jednako važna kao i borba protiv terorizma“. Dok je bio gradonačelnik Istanbula insistirao je na zabrani alkohola u ugostiteljskim objektima. Prošle godine je pozvao Turke da jedu grožđe umesto što piju vino. Oženjen je Eminom. Imaju četvoro dece, sinove Ahmeta i Nedžmedina, ćerke Esru i Sumeju.

Erdogan u Sirbistanu

Turski premijer je Srbiju (turski Sirbistan) posetio jula 2010. godine. Društvo su mu pravile supruga i ćerka. Prva sa tradicionalnom muslimanskom maramom, a druga noseći majcu u obliku turske zastave. Erdogana su „braća“ Bošnjaci u Novom Pazaru dočekali kao nekad Tita, uz turske zastave, pesme, natpise na turskom i skandiranje „Turkije“,“Erdogan“. Koliko ovdašnji muslimani poštuju Erdogana pokazuje i to što su sahrani njegove majke Tenzil i klanjanju dženaze u Fatih džamiji u oktobru u Istanbulu prisustovali reisu-l-ulema BiH Mustafa Cerić, muftija Muamer Zukorlić, ali i gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmutović. U džamijama u Bosni i Sandžaku klanjana je dženaza (u odsustvu) majci premijera Erdogana.

Uticaj na Balkanu

Sem prema Bliskom Istoku, Turska očigledno ima nameru da ojača svoju poziciju i uticaj na balkanske zemlje. Za sada je ekonomski uticajna u Rumuniji i Bugarskoj gde se turske investicije broje milijardama. Turski pokušaj da na prostorima nekadašnje SFRJ, posebno BiH i Srbiji, ojača svoj uticaj za sada daje skromne rezultate. Turska je uspela da pomiri dva sandžačka političara Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, inicirala je susrete lidera BiH i Srbije i potpisivanje Istanbulske deklaracije, pomogla usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije, ali ti potezi su minorni u poređenju sa ambicijama. A i turski predlog o ujedinjenju islamskih zajednica u Srbiji ima male šanse da uspe. Čini se da je glavni razlog „mršavih“ rezultata Ankare otpor koji, uprkos zvanično proklamovanog strateškog parterstva, u delu ovdašnje javnosti i političkih partija i dalje postoji prema nekadašnjim vladarima.