Sjajna priča o ljudskoj upornosti

Reč je o čoveku zašlom u petu deceniju života koji je u zrelim godinama uspeo iz prve da položi priemni ispit na Likovnoj akademiji i danas je postdiplomac na vajarskom odseku.

-Ovo je priča o čoveku koji je uveliko punoletan i ostvario u vrlo zrelim godinama svoje dečačke snove. Lepo je čuti kada je neko u ovom našem opštem društenom, moralnom rasulu, kada sumnjamo u mnoge ljudske vrednosti, eto imamo jedan takav svetli primer čoveka u vrlo ozbiljnim godinama koji može sve jer veruje u sebe i dokazao je više puta svoj talenat. Ovaj film je deo mog serijala koji se zove „ Naličje velegrada“, snimila sam 28 filmova u koprodukciji sa RTS. Ja obično umem da kažem da je to priča o tome kako živi mali čovek u velikom gradu a da pritom taj grad nije Rim, Pariz ili London, već ova naša napaćena zemlja sa svih ovih prethodnih petnaest godina nemaštine, ratova, političke destrukcije, raznoraznih problema koje mi kao mali građani sa svojim malim životima živimo kako najbolje umemo. Svaki od tih filmova u okviru ovog serijala tretira tu temu vrlo ozbiljno, to su priče o ljudima koji se bore za svoje živote, svoju egzistenciju, pravila sam film o jednom autističnom dečaku, film o Gordani Rajkov, prvoj ženi koja je ušla u srpski parlament sa invaliditetom, zbog nje su specijalno ugradili lift kako bi joj omogućili da prisustvuje sednicama. I to je jedna vrlo potresna životna priča, pravila sam i film o našoj prvoj poznatoj striptizeti Branki Blekrouz, u svakom slučaju svi ti filmovi izazvali su veliko interesovanje šire javnosti u Srbiji, upravo zato što su bliski svakome od nas, naglasila je Anita Panić, scenaristkinja i rediteljka.

Likovna akademija bila je životni san Lazara Andrijaševića, jer su mu roditelji bili siromašni pa nisu mogli da ga školuju, a sada je školovanje sam sebi priuštio. U filmu koji je snimljen 2009. godine, on govori o tome kako ga je bivša devojka koja je bila profesor likovnog u srednjoj školi „ inficirala“ za likovnu umetnost. Sa devojkom je raskinuo, ali je zavoleo vajarstvo. Kamera prati ovog neobičnog studenta u čuvenoj umetničkoj školi u Šumatovačkoj ulici, a o njemu govori profesor Mandić sa kojim je u školi proveo pet godina učeći crtanje pre nego što je konkurisao na Likovnu akademiju. Ovo je još jedna priča o ljudskoj upornosti, volji i zaljubljenosti u umetnost. Pred Lazarom nema prepreka, on je naumio da postane vajar, uspešno studira i zapostavio je svoju limarsku radnju i unosan biznis sa automobilima. Pravi fantastične skulpture od olovne žice nalazeći delove u svom dvorištu gde ima deponiju ostataka raznih automobila…

-Čovek mora da se dokazuje kroz celi život, to je neko moje iskustvo, ne sme da bude malodušan. Moja profesorka crtanja koja je mlađa od mene devet godina upitala me sta ja tražim na akademiji, šta će mi to. Kako sta će mi, pa nameravam da upišem doktorske studije! Moj odgovor je frapirao do te mere da je ostala bez teksta. Drugim rečima, svaki čovek koji zacrta sebi svoj cilj može i da ga ostvari, nije istina što ljudi kažu da padom standarda dolazi i do pada morala, to je samo za one slabe, za moćne i jake nije tako, Srbija je mala ali jaka. Ništa nije nemoguće, ja sam u 36. godini života položio za poljoprivrednog pilota, sve se može kad se hoće.

Četrdesetsedmogodišnji Lazar Andrijašević je do sada imao četiri samostalne izložbe, tri u Beogradu i jednu u Novom Sadu.

-Sad sam snimio jedan film koji se zove „ Sistem“ i u kome sam imao ulogu, a kada završim fakultet imam nameru da se na šest meseci preselim u Pariz pošto imam tih mogućnosti. Nadam se da ću upoznati naše slikare koji su stekli svetsku slavu, ovde u Beogradu upoznao sam Cileta Marinkovića koji mi je rekao da su njegova vrata ya mene uvek otvorena, kaže majstor Lazar.