Sjedinjeni u životu i smrti

Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (9)

Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.

On, dakle, sledi prvi itinerer i sledstveno tome skreće u visini Franc Jozef Štrase da bi ušao u stari grad. Grof Franc Harah, koji stoji na papučici levo od prestolonaslednika da bi ga zaštitio, priča nastavak:

„Vozili smo se do Latinske ćuprije, zatim smo skrenuli u visini ulice Franca Jozefa. U tom trenutku je guverner Poćorek dao (…) naređenje vozaču da se vrati nazad da bi ponovo ušao na Apelov kej. Prirodno, kola ostaju nepomična par sekundi dok traje manevrisanje. Sa desne strane iz gomile odjekuje pucanj ispaljen iz neposredne blizine. Dok je automobil išao unazad, tanak mlaz krvi šiknuo je iz usta Njegovog carskog Visočanstva sve do mog desnog obraza. Izvadio sam maramicu da bih obrisao krv sa nadvojvodinih usta, a vojvotkinja je tada rekla: ‘O moj Bože! Šta ti se desilo?’ Skljokala se na sedište a glava joj je pala na kolena njenog supruga. Nisam ni slutio da je pogođena i mislio sam da je od straha izgubila svest. Čuo sam nadvojvodu kako kaže: Soferl, Soferl, nemoj da umreš, ostani za našu decu. Da nadvojvodi glava ne bi pala, uhvatio sam ga za kragnu uniforme i upitao ga: ‘Da li Vaše carsko Visočanstvo mnogo pati?’ On mi je razgovetno odgovorio: ‘Nije to ništa.’ Dok mu se lice malo grčilo, dok je postepeno gubio svest, ponovio je šest-sedam puta sve tiše: ‘Nije to ništa.’ Zatim je počeo da krklja, prvo slabo, zatim sve jače.“

Da li je Franc Ferdinand mogao tako razgovetno da izgovori ove poslednje reči? Lekari u to sumnjaju. Ipak, voleli bismo da u to verujemo jer bi u tim poslednjim trenucima one sažele celu jednu stranu njegovog života i njegove ličnosti.

Prilikom dolaska kola u guvernerovu rezidenciju (Konak), samo nekoliko minuta kasnije, ranjenici su preneti na prvi sprat da bi ih pregledali lekari. Oni mogu samo da konstatuju da su nemoćni. Povrede su smrtonosne. Sjedinjeni u smrti kao što su bili i u životu, Franc Ferdinand i Sofija, ispruženi jedno do drugog, izdišu u razmaku od nekoliko trenutaka. Oko 11 sati, sve je gotovo.

Ovaj atentat koji nikada nije trebalo da uspe postigao je, dakle, svoj cilj. U početku, prvenstvo imaju preneraženost i emocije. Ali biće svakako potrebno razmotriti odgovornosti, drugim rečima – propuste i greške koji su ovu nesreću učinili mogućom. Čini se da je Poćorekova odgovornost nedvosmisleno dovedena u pitanje. Smatrajući i da je prestolonaslednikovo putovanje strogo vojna stvar, on se postarao da drži civilne vlasti po strani od pripreme posete. A sve do kobnog dana, 28. juna, on ređa jedne za drugima nesrećne odluke. Umesto da se inspiriše prethodnom posetom Franca Jozefa, 1910. godine, koja je mobilisala impresivne bezbednosne mere, on radi suprotno. A pre svega, posle prvog atentata, bilo je moguće da se sa maršrute, kojom povorka treba da ide, ljudi evakuišu. U programu bi svakako bilo izvesnih kašnjenja, ali da li je ovaj razlog imao težinu u poređenju sa ulogom? Svakako, sredstva koja su neposredno na raspolaganju Poćoreku, ograničavaju se na 150 ljudi (bilo bi potrebno više sati da bi se dovele trupe koje su učestvovale u manevrima na dvadesetak kilometara od Sarajeva). Ali to bi bilo sasvim dovoljno da bi se vodila ova operacija i da bi se obezbedio itinerer. Sa smrću prestolonaslednika i vojvotkinje Hoenberg, cena ove nesposobnosti je već veoma velika. Ko može da tvrdi da ona neće imati drugih dramatičnih posledica?

Nastavlja se