Sloboda odabiranja slika

Bogdan Bogdanović: UKLETI NEIMAR (6)

Mnoge od memorijalnih građevina kojima sam posvetio svoje najbolje umne i fizičke snage danas više ne postoje ili su, bar kako stvari za sada stoje, osuđene na neprimetno degradiranje i nestajanje. Osećao bih se bedno kad bih, ma i u magnovenju, dozvolio sebi da zažalim, na primer, za najraskošnijim delom svoje graditeljske mladosti – za Partizanskim spomenikom u Mostaru, danas kad više nema ni pravog, starog Mostara, ni mnogih mostarskih starih familija, čija su deca počivala na ovom časnom ratničkom groblju. Kamena alegorija o dva grada nije se sasvim slučajno, i bez ikakvih podsticaja spolja, obrela na jednom od surih, kamenih bregova zapadnog Mostara. Početne formule verovatno mi je ponudila moja ondašnja lektira, piše između ostalog Bogdan Bogdanović u ovom zanimljivom štivu čije odlomke objavljujemo uz dopuštenje izdavača Mediterran publishing, Novi Sad.

Odbacujem još desetak zabeleženih snova, po „atmosferi“ i po sarkazmu poruka sličnih već odabranim. Izdvajam dva, nešto apstraktnija, ali i milostivija prema meni; oni su prividno lirski, ali ne i manje tragični i označujem ih – znam da zvuči neobično! – kao neku vrstu bilansnih autobiografskih referenci. Ako se kod čoveka koji spava i sneva uopšte može govoriti o izvesnoj slobodi odabiranja slika i o trenutnoj usredsređenosti na njihov prenosni smisao, onda je reč o samoizveštavanju koje dopire iz vrlo velike daljine i simbolično me podseća na sve što sam radio i gradio, što sam pokušavao da razumem, što sam uhađao da bih razumeo i zavoleo, na sve što sam crtao i zapisivao da bih bit stvari bar donekle objasnio sebi i drugima:

Noćas kao da kažem u prvom snu: Ah, kako sam umoran! Pa onda, kao da dodajem – umoran sam u ovom snu iz kog sam možda već napola izašao. Daj sad da još dublje zaspim i da ne sanjam više ništa ni u snu, prvom i pravom, ni u snu-sna, ni u snu iz sna-sna tobož probuđen! Pa ipak sanjam. San je bez slika, ali je baš zato ideja jasna da jasnija biti ne može: Morfej, suprotno etimologiji svog imena („morphe“ – Gestalt, Form), provodi me kroz bezoblične gradove, gradove od antibetona, antičelika, antikamena, pronosi me kroz gradove dovršene, savršene, pune praznine…

Za kraj, još jedan autentičan zapis koji zvuči kao neka vrsta oduška, katarze ili možda rekvijema:

Ima li traga u Zelenoj kutiji o snovima davnašnjim, predratnim, a ipak strašnim; ima li traga u snovima o rušenju mojih građevina ni na nebu ni na zemlji? Bilo bi neverovatno da nema… A sad, bilo ih – ne bilo, eto kako je malo potrebno (bar u snu) da se hladnokrvno izađe iz sebe samog, kao iz porušenog grada!

U najranijem detinjstvu, kad sam se kao u snu tek delio od slika koje me okružuju i kad sam pokušavao da zavedem kakav-takav početni red oko sebe, prve predstave o onom što će se posle zvati „Beograd“, bile su da smo, i ja i to još neimenovano ono, začarano opkoljeni nekom blistavom, velikom vodom. Zabluda je bila utoliko uverljivija, jer smo, i moj grad i ja, bili mali i beznačajni u odnosu na velike reke.

Zgrade su bile uglavnom niske i često razdvojene okućnicama i vrtovima, pa se sa gradskog grebena, takoreći iz svake poprečne ulice, pogled kotrljao ili prema Savi ili prema Dunavu. Na prostorima izmedu Beograda i Zemuna, na prostorima današnjeg Novog Beograda, svakog je proleća, kao iz zemlje, izranjalo nepregledno vodeno ogledalo preko kojeg su bez ustručavanja klizili čamci, a kod izuzetno visokog vodostaja i poneki brodić koji je kratio vodeni put od Beograda do Zemuna i pritom još izbegavao poplavom uskovitlane matice u rečnim ležištima. Mostova, sem jednog jedinog, železničkog, nije bilo.

Stanovali smo na zapadnoj, savskoj strani Vračara, a Ulica vojvode Milenka spuštala se strmo prema tzv. Bari Veneciji. Ovaj podsmešljivi naziv slikovito je opisivao blatnjavu lagunu na desnoj, onda još nazivanoj „beogradskoj“ obali Save. Moje prvo poimanje prostora, moja egzaltacija, sladostrašće ili možda panika pred prostorom – ko će ga znati šta je stvarno bilo u pitanju?! – svodilo se na zabludu da ću, učinim li samo korak više, bućnuti pravo u vodu. Staramajka me je često, motreći ispred kapije, slala do prve trafike na uglu da joj donesem cigarete koje su se, e da bi igra saznavanja sveta bila još zapetljanija, zlokobno zvale Sava, a ta mi se reč već nudila kao nešto u neposrednoj vezi sa vodenim prostranstvom nadomak nosa. Izvršavao sam nalog šeprljajući nizbrdo i babrljajući tajanstvenu formulu koju je prodavcu trebalo izgovoriti i koja je u sebi sadržavala i zadivljujuću identifikaciju i nesumnjivu pretnju. Voda je izgledala tako blizu, jer sasvim malo dete ne oseća perspektivu; kažu da i pačići spuštaju kljunove ka zemlji kad prolaze kroz seosku kapiju sa nadstrešnicom.

Nastavlja se