Gogolj je pisao da se Rusija vidi bolje iz Rima nego iz Tule i da on nije otišao iz Rusije da bi se nagledao stranih pejsaža, već da bi je izdaleka bolje shvatio. I Džojs je pisao o Irskoj nakon što je iz nje otišao. Bulgakov je molio Staljina da ga pusti u Pariz bar na tri meseca, da napuni svoje književne baterije. Ali, uzalud: Staljin mu nije dozvolio da ode. Ipak, nije mu mogao zabraniti da piše i da razmišlja. To je prevazilazilo čak i Staljinovu moć. Uhapsiti da, streljati da, ali zabraniti čoveku da misli – to još nikome nije pošlo za rukom.

Pisci su, od Ovidija i Dantea do Voltera i Mana, odlazili u egzil, prisilni ili dobrovoljni, i opet su nastavljali da pišu. Drugi su ostajali, poneko svojom, češće voljom vlastodržaca, u svojoj, kako je Visocki govorio, „unutrašnjoj robijašnici“, svom unutrašnjem egzilu. Ali je, ipak, jedan tako surov i nečovečan režim, kao što je bio staljinistički, dao jedan tako neočekivan i čudesan plod – eksploziju umetničkog i književnog stvaralaštva.

Možda se u Staljinovom pokušaju da zabrani čoveku da misli i otporu koji je taj pokušaj izazvao krije odgovor na pitanje kako se i u najtežim vremenima pojavljuju velika umetnička dela.

Kad je na vlast došao Gorbačov sa svojom perestrojkom i većom slobodom govora, upitao sam Bulata Okudžavu da li će mu sada biti lakše da stvara. On je slegao ramenima i kratko rekao da to nikakve veze nema sa stvaralaštvom. Pisac je uvek sam, ispred njega je samo beli list papira.

U Pekingu sam upoznao čuvenog ekonomistu Sun Jefanga, tek je bio izašao iz zatvora posle osam godina. Rekao mi je da je u ćeliji napisao svoje kapitalno delo o zakonu vrednosti u socijalizmu. Kako je pisao? Zar su mu dali hartiju i olovku? On kaže: Pisao sam u glavi i sve pamtio. Kad sam izašao, ostalo je samo da izdiktiram tekst .

Za vreme Kulturne revolucije uhapsili su čuvenog umetnika, poznatog po elegantnom stilu kojim je slikao konje. Kad toliko voliš konje, prevozićeš govna u zaprezi i gledati u konjsku zadnjicu – odlučio je rukovodilac seoske komune u koju su slikara poslali na „prevaspitavanje“. Slikar je sve izdržao, a kad se vratio na slobodu, umesto konja crtao je magarce.

Jugoslovenski disident Mihajlo Mihajlov dobio je Bulgakovljev roman „Majstor i Margarita“ u samici, dok je izdržavao kaznu zbog „neprijateljske delatnosti“. Čitajući Bulgakovljevu knjigu, toliko se glasno smejao, da je stražar, neki seljak iz Like, zaključio da „profesor nije normalan“.

Sovjetski umetnik Vadim Sidur sažeo je sva slična iskustva u jednoj rečenici: Ne postoji država koja čoveku može oduzeti slobodu, kao što ne postoji ni ona koja mu je može pokloniti.

*

Na „realni socijalizam“, kako su ga u Moskvi zvali, gledao sam iz različitih uglova. U novinama, na televiziji, u zvaničnoj književnosti, sovjetska stvarnost je predstavljena na stilizovan, optimistički, lepršav način. Ali, video sam kako ljudi zaista žive i kako se snalaze. Video sam stvarnost i iz perspektive podrumskog ateljea Vadima Sidura, gde je vođen jedan paralelan život, umetnički i ljudski. Konačno, sad gledam iz udaljene vremenske distance i razmišljam o sopstvenim iskustvima, profesionalnim i književnim. Pisci kojima sam se divio nekada isto koliko im se divim i sad – i čije sam knjige u međuvremenu pretočio u sopstveno književno iskustvo – Čehov, Jerofejev, Gogolj, Bulgakov, različiti su po mnogo čemu, ali su slični u zajedničkoj težnji za slobodom stvaralaštva, koju im niko osim njih samih nije mogao dati. Ali ni oduzeti.

Sedamdesetih godina u Moskvi je sve bilo pompezno: mnogo zastava, mnogo plakata, mnogo reči. Brežnjevljevo vreme ličilo je na paradni marš u mestu. Mnogi su se ponašali kao da su bili opijeni ne votkom, nego ideologijom. Akademik Pavlov je još 1927. godine primetio da je tragedija ruskih intelektualaca u tome što isuviše značaja poklanjaju rečima. Reč je zamenila stvarnost. To se prelilo na čitav narod. Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima.

Narod se od tog verbalnog nasilja branio na razne načine, mimikrijom, ignorisanjem, votkom.

Razgovarao sam sa sociologom Ladom Bestuževom o tome zašto Rusi toliko piju. Dugo je navodio istorijske podatke i citirao naučno verifikovane statistike, sve dok nismo iskapili flašu votke i dok se nisam potpuno složio. A veliki ruski pisac Venedikt Jerofejev imao je jednostavan odgovor: Pijanstvo je najjednostavniji način da se dokopaš slobode.

**

U sovjetskoj štampi i medijima, u profesionalnoj sredini u kojoj sam živeo deset godina, nije sve bilo sivo. Naprotiv. Bilo je tu nadrealnih situacija.

Recimo, kad je štampa objavila da je prosečna sovjetska cipela teška devet i po kilograma. Do toga su došli novinari sabirajući težinu svih planskih pokazatelja od kojih se pravi cipela (koža, pertle, lepak itd). Pošto se plan iskazivao u merama za težinu, a preduzeća su živela od ispunjenja državnog plana, onda su se svi pomalo „ugrađivali“ dodajući kilograme isporučenoj robi.

U partijskim referatima i moskovskoj „Pravdi“ narod je živeo u izobilju. Statistike su bile pune svega i svačega, a prodavnice prazne. Ali, iako su rafovi bili prazni, ispod tezge se sve moglo nabaviti.

Stranci su bili privilegovani, živeli su u posebnim, ograđenim naseljima, „dip korpusima“, koje je čuvala milicija, a imali su i svoje posebne prodavnice, „berjoske“, gde se sve kupovalo za dolare. Istočni lager imao je svoju šemu, koju kao da je izmislio Bulgakov. U poznatoj robnoj kući GUM, na Crvenom trgu, kupci iz Istočne Evrope su – nestajali. U sredini GUM-a, iza štanda na kome se ništa nije prodavalo, ali gde je ipak dežurala babuška – i milicioner u punoj spremi – bila je velika, teška zavesa kroz koju su kupci iz Istočne Evrope iščezavali: ulazili su u čarobni svet odlično snabdevenih prodavnica sa robom o kojoj su domaći kupci mogli samo da sanjaju.

Moji prijatelji Griša i Tolja su odlično živeli i zabavljali se. Griša je bio advokat u jednoj advokatskoj kancelariji. Ali je u isto vreme bio i savetnik Ambasade Uzbekistana u Moskvi (sovjetske republike imale su svoje ambasade u Moskvi). Griša je takođe bio i konsultant u jednom manjem pozorištu, pa je, kad trupa nije na turneji, imao na raspolaganju njen autobus. Prvih meseci u Moskvi ja sam se stalno vozio u njegovom autobusu. Na pijacu sam išao autobusom, na stanicu ili na aerodrom da dočekam goste – autobusom. Njegov pomoćnik bio je Tolja, vozač po potrebi. Njegova mana bila je što je razrok i verovatno nijedna lekarska komisija ne bi mu dala vozačku dozvolu da to Griša prethodno nije sredio.

Kao likovi iz romana Iljfa Petrova, Griša i Tolja su unosili veselje u naš život. Osim toga nabavljali su karte za pozorište, donosili gomile kavijara i drugu deficitarnu robu, onu koja je bila namenjena i kojom se snabdevala državna i partijska nomenklatura. Nikada o politici nismo pričali, ali ni tada nisam sumnjao da oni imaju još poneki posao, možda glavni za njih.

***

Znao sam naravno da strane dopisnike u Moskvi prisluškuju. Ruka se nekako sama od sebe često podizala prema plafonu, kao, tamo su prisluškivači, pa da se pazi šta pričamo. Kako je to bilo naivno prema današnjem vremenu! Čini se da je danas tehnologija otkrila sve tajne, sve skrivene namere. Digitalni svet potpuno je promenio pravila igre. Snimaju vas iz susednog mesta, iz druge države, iz vlastitog kompjutera ili mobilnog telefona, iz svemira. Svi su u istom sosu bez obzira da li su diplomate, novinari ili političari. Asanž i Snouden potvrđuju da su i oni koji vas prate i snimaju i sami praćeni i snimani.

Odnos prema privatnosti se u međuvremenu promenio, nekada su se ljudi trudili da pred vlastima sakriju to što misle, a danas to rade dobrovoljno, na socijalnim mrežama, javno i na sav glas, i pritom osećaju veliko zadovoljstvo.

Danas je gotovo sve dozvoljeno, i malo šta je predmet cenzure. Dok sam bio dopisnik, još uvek je postojao brkati partijski sekretar sa crvenom olovkom. Pročitao sam nedavno mišljenje Ivana Tasovca, koji je govorio o medijskim neslobodama. Danas to više ne radi onaj brka, već se kontrola i kanalisanje informacija sprovodi putem suptilnog ekonomskog pritiska na medije, privatnog ili državnog – nije bitno.

Za dopisnike je ponekad bilo važno ono što je izostalo u nekom tekstu. Drugi put ono što je naglašeno u naslovu. Treći put je bilo dovoljno da se pomene neko do tada proskribovano, zabranjeno ime. Ime akademika Saharova je prvi put, nakon što je bio prognan, pomenuto u časopisu „Sovjetski teatar“. Većina čitalaca je shvatila šta to znači: čitali su između redova. Brkati sa crvenom olovkom je to propustio. Možda i namerno.

*

Postojao je i Moskvi neki paralelni svet, ništa manje stvaran od onog na površini. U podrumskim prostorijama gledao sam predstavu Harolda Pintera, sa profesionalnim glumcima i profesionalnim rediteljem. Oni su želeli da se oprobaju u nečemu što je bilo zabranjeno za zvanične teatre. Bilo nas je osmoro gledalaca, ali ti umetnici nisu igrali za nas, već za sebe. Zabrane se nisu odnosile na podrumske prostorije. U podrumu su izlagali i moskovski vizuelni umetnici, „Grupa 20“ je izložila svoje modernističke radove u nekom podzemnom skladištu, pisci su svoje knjige delili u samizdatu, tekstovi su bili do samih ivica i sa najmanjim proredom, da zauzme što manje mesta. Najpopularniji sovjetski kantautor Visocki napisao je preko 700 pesama, bio je popularan u Rusiji kao Bitlsi u Engleskoj, a nikad nije izdao nijednu ploču niti održao „zvaničan“ koncert.

Vadim Sidur, vajar i pesnik, živeo je i stvarao u podrumu. Sveto Masleša, tada dopisnik „Oslobođenja“, doveo me je jedne večeri do zgrade na Komsomolskom prospektu, i strmim neosvetljenim stepenicama spustili smo se do podruma gde je živeo Vadim sa Julijom. Podrum je bio krcat neobičnim modelima koje je Vadim decenijama stvarao. On je zamišljao monumentalne skulpture, ali je sve ostalo samo na minijaturama jer mu nikada nije dozvoljeno da izlaže. Samo su na groblju bila dva njegova spomenika.

Kakva mora biti moralna snaga umetnika da ceo život stvara bez nade da će delo izaći na svetlo dana i javnosti! Jerofejev je svoje najbolje stranice napisao na ćošku kuhinjskog stola, a Vadim u podrumu, u paralelnom svetu u kome su obojica živeli. Slaba je uteha što danas u Moskvi postoji državni muzej Vadima Sidura, gde su izložena sva njegova dela. I što su objavljene njegove knjige, jer on je bio i veliki pesnik.

**

I Bulgakov je živeo u svom paralelnom svetu. Njemu nisu dozvoljavali da štampa svoje knjige, ali su mu dozvolili da radi u MHAT ili u Boljšom teatru. Bilo je tu i kavijara, i probranih gruzijskih vina i sedeljki kod ambasadora stranih zemalja. Samo nije bilo slobode, osim one unutrašnje.

Ljudi biraju različite puteve, pisao je Bulgakov, što sam dobro zapamtio. Neki kreću stazom sujetne slave, drugi puze putevima licemerja i laži. On, kaže, ide stazom viteštva i prezire zemaljska blaga, ali ne i čast.

Nekoliko stvari podstaklo me je da pišem o Bulgakovu. On je i danas aktuelan pisac, ne samo za Rusiju. Ono što nisam mogao da napišem kao dopisnik, a možda nisam mogao ni da sagledam, pokušavam sada. Bulgakov inspiriše različite generacije: pre nego što sam razmišljao da pišem o Bulgakovu, moj sin Dejan je naslikao Volanda u Moskvi, a unuke Ines i Ana su, nezavisno od nas obojice, dramatizovale i režirale „Majstora i Margaritu“ u Beketovom teatru u Dablinu. Kao da nam je Bulgakov neka zajednička, sudbonosna tema.

Bulgakovljev ukleti stan u ulici Velika Sadovaja broj 10 je danas atrakcija, ali je i za vreme represija bio utočište ljubitelja Bulgakovljeve umetnosti. Na Patrijaršijskom jezeru i danas postoji tabla sa natpisom „Čuvaj se tramvaja“.

Iako već decenijama ovuda ne prolazi tramvaj niti postoje šine na koje je, kod Bulgakova, Anuška prosula ulje, pa se Berlioz okliznuo i odseklo mu glavu. Sudbina? Da, Rusi veruju u sudbinu, zato su valjda ostavili tu tablu sa natpisom. Čuvajte se.

***

Biti dopisnik nekada je bilo drugačije nego danas. To sam prvi put osetio u Sarajevu. Dopisništvo je bilo na Obali, ali je važno mesto bila i kafana u blizini „Oslobođenja“, gde smo se svakog dana sastajali Avdo Husarić iz Borbe, Asim Gruhonjić iz Politike i ja. Zajedno smo lakše trpeli i povremene kritike iz rukovodstva na naše pisanje. Nije to bilo ništa strašno. Danas se preuveličavaju teškoće iz tog vremena. Mislim da je kod nas bilo više autocenzure nego prave cenzure.

Bio sam dopisnik iz Sarajeva, i po dva puta iz Moskve i Pekinga. To su bile socijalističke zemlje. I u svima je socijalistički sistem propao. Pred mojim očima se urušavao u Moskvi, u Pekingu je od njega ostala samo verbalna ljuštura, a u Jugoslaviji je nestao u krvi. Sistem je bio takav kakav je bio. Mislim da ljudi nisu bili dorasli ideji. Kao i svim velikim idejama. Možda će za sto godina biti uspešniji u tome.

U Moskvi, kada sam došao 1. maja 1970, dočekale su me kolege dopisnici iz svih republika naše zemlje. Svi veći listovi imali su tu stalne dopisnike, u Pekingu, kasnije pored „Tanjuga“, bili su i „Politika“, „Vjesnik“ i „Delo“. Svakodnevno smo se družili, a jednom nedeljno se sastajali u ambasadi.

Ambasador bi nam tada govorio o nekim aktuelnim temama. Izuzetak su bili Veljko Mićunović i Čiča Drulović: oni su nam davali da čitamo njihove tajne depeše koje su slali u Beograd. To je za nas bilo mnogo interesantnije. Drulović je svake nedelje sedao za volan svojih kola i nosio jugoslovenskim studentima u Pekingu tortu ili kolače koje je pripremala Kaja, njegova supruga.

*

Kad sam došao u Kinu, sve je bilo vest. Sada, u eri Googla i Twittera, kao da se vest izgubila, sve je poznato i dostupno svima. U Kini posle Maove smrti 1976. pojavile su se prve žene u suknjama i to je bila prava senzacija, vest za naslovne strane. Kad su preko radija emitovali posle mnogo godina koncert Čajkovskog, to je bio povod da se piše o početku liberalizacije u Kini. A kad je došao Herbert fon Karajan i sa pekinškim orkestrom u nekoj fabrici priredio veče Betovena, to je bio događaj koji su svi dopisnici morali da zabeleže. Biti dopisnik imalo je neku posebnu draž u takvim uslovima. Svakog dana bio je novi izazov. Kretali smo se ulicama otvorenih očiju i napregnutih čula.

U Moskvi je izlazio nedeljnik „Aganjok“. Kvalitetan papir, lepe fotografije, samo ga niko nije čitao. Onda je došao Korotič, novi glavni urednik u vreme Gorbačova. Rekao je novinarima u redakciji: Pišite samo o onome što vas lično interesuje i pogađa. Za nekoliko nedelja „Aganjok“ je imao milionski tiraž.

Bez obzira na sistem, uspeh lista zavisi od novinara. Kad sam bio u NIN-u tiraž je bio 180.000. Danas izgleda neverovatno. Ali u redakciji su tada bili Duško Simić, kao motorna urednička snaga, Jug Grizelj, Zvonko Simić, Milo Gligorijević, Bogdan Tirnanić, Miša Vasić, Mirko Đekić, Duško Veličković, Toma Džadžić i drugi izvrsni novinari.

Prvo sam bio glavni urednik, pa tek onda novinar. U Petoj beogradskoj gimnaziji počeli smo da izdajemo školski list „Osvrti“. Bilo je dobro društvo u redakciji. Mnogi su kasnije postali novinari, Pera Stanišić, Miloš Teodorović, Batica Savić… Tamo sam zavoleo novinarstvo. Miris novinarstva udišem više od pet decenija. Pošto radim u agenciji, sada u Beti, kompjuteri me uglavnom ostavljaju ravnodušnim. Ali se sa nostalgijom sećam zvuka starih teleprintera.

O SAGOVORNIKU

Aleksandar Novačić (1939), pisac i novinar iz Beograda, bio je dopisnik iz Sarajeva, Moskve i Pekinga radeći za agencije Tanjug i Beta, te dnevne novine Naša Borba i magazin NIN. Autor je više knjiga o dramatičnim promenama u zemljama iz kojih je izveštavao – od velikog zaokreta u Kini nakon smrti Mao Cedunga do kolapsa SSSR. Napisao je i političke biografije Mihaila Gorbačova i Deng Xiaopinga. Autor je i književnih, romansiranih biografija Gogolja, Čehova, Bulgakova i Venedikta Jerofejeva. Roman „Bulgakov – pisma Staljinu“ upravo je izašao iz štampe. Knjiga „Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela“ o neobičnoj sudbini još jednog nezaobilaznog i genijalnog sovjetskog pisca između ostalog bila je i u izboru za Ninovu nagradu posle prvih selekcija žirija.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.