„Ako kultura (gde spada i sportska kultura, prim. autora) nije komunikacija, ako ne nadilazi granice, fiktivne i stvarne, onda je teško ustanoviti u čemu su razlozi njenog postojanja. Nije vreme za jadikovke, ali Balkan je oduvek bio prostor ucene, na kojem su se najbolje snalazili foliranti i defraudanti, uvežbani jedino u sposobnosti da račun za vlastite manipulacije podmetnu nekom trećem“.
Tako, između ostalog, piše Zdravko Zima, poznati hrvatski publicista i književnik, objašnjavajući u uvodu svoje knjige „Adam i Eva u raju“ zašto je svoje delo objavio u Srbiji u izdanju „Biblioteke XX vek“. Najveći hrvatski pisci novijega doba, piše dalje Zima, bili su različitim nitima vezani za Beograd. Od Antuna Gustava Matoša i Augustina Tina Ujevića do Miroslava Krleže. Šta više, dve najvažnije Ujevićeve knjige stihova „Lelek sebra“ i „Kolajna“, objavio je na ćirilici i ekavici poznati beogradski izdavač toga doba Svetislav B. Cvijanović, poreklom iz Županje. A, autor „Svakidašnje jadikovke“ je u tim knjigama napisao da je Srbija „hrvatskija od same Hrvatske“.
Ako ovo Ujevićevo zapažanje s početka prošlog veka do kraja aktuelizujemo, videćete da su Srbi i Hrvati pravi „Sijamski blizanci“. To su ovih dana lepo manifestovali i jedni i drugi, a povodom Olimpijskih igara. Prvo su Srbi pre Londona, upisali sebi i hrvatske olimpijske medalje iz prošlog veka, ne razmišljajući o tome da Hrvati mogu tražiti i Nacionalne penzije od Srbije, ako su njihove medalje i srpske.
A onda je u samom Londonu, posle pobede rukometaša Hrvatske nad Srbijom, njihov izbornik Slavko Goluža izjavio: „Svaka misao o utakmici me podseća na film Oluja“. Reč je o dokumentarnom filmu, koji veliča komandanta te hrvatske ratne operacije haškog osuđenika Antu Gotovinu. Oglasila se čak i neizbežna Anđelina Džoli. Ona je na svom Tviteru napisala: „Šokirale su me izjave hrvatskog trenera. On je nacionalista, a ne sportista“. Mene je, pak, ta izjava podsetila na „srbijanskog Golužu“, nesrećno preminulog, super talentovanog reportera Srđana Kneževića. U TV prenosu sa Svetskog rukometnog prvenstva sredinom devedesetih, kada je „Srbija bila hrvatskija od same Hrvatske“, Srđan je svaki naš gol do ubedljive pobede komentarisao neprimerenim rečima: „… ovo vam je za Knin … ovo za celu Krajinu … ovo za našu postradalu nejač u operaciji Oluja“.
Ti i takvi srpsko-hrvatski paraolimpijski dueli asociraju me na scene iz jednog igranog filma o ratu u Bosni. Mala varoš pada u ruke čas jedne, čas druge ili treće strane. Prvi „oslobodioci“ na zgradi u centru mesta ispisuju grafit: „Ovo je Srbija“. Dolaze drugi pa to precrtaju i napišu: „Ovo je Hrvatska“. Treći kažu: „Ovo je Bosna“. Na kraju, neutralni posmatrač ispisuje istinu: „Budale, ovo je POŠTA“.
Zbilja, da li će i kada će infantilni srpski i hrvatski NACIONI odrasti, da li će se i kada CIVILIZOVATI i shvatiti šta su i čemu služe Olimpijske igre, sport uopšte, pa ako hoćete i sam život?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
