Svi mogu biti đaci!

To su najčešća, često pomešana, osećanja koja obuzimaju ljude kada se sretnu ili suoče sa decom sa invaliditetom, pri čemu dobar deo ne shvata šta će ta drugačija deca u obrazovnom sistemu.

I često strepe kako će njihova sopstvena deca, ona iz „ne-druge“ grupe prihvatiti svoje vršnjake koji se razlikuju.

Naravno, bez osnova, pošto deca i ne primećuju razlike dok ih ne „socijalizujemo“ i prevaspitamo prema sopstvenim merilima i pravilima.

Normativno stvari su drugačije, pošto je Srbija, kao potpisnica Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, obavezna da osigura potpunu uključenost dece i odraslih osoba sa invaliditetom u redovno obrazovanje.

Konvencija prepoznaje inkluzivno obrazovanje kao uslov za ravnopravno, nediskriminatorno i dostojanstveno školovanje OSI, kroz koje one mogu ostvarivati svoje potencijale i unapređivati mentalne i fizičke sposobnosti.

To je izuzetno važno za svu decu koja su u startu sprečena da odrastaju kao ostala; kako za ona čija oštećenja nisu prepreka za kasniji produktivan život, tako i za onu koji kroz sistem vaspitavanja i obrazovanja mogu da se osposobe za koliko, toliko samostalan život.

I nimalo beznačajno, roditelje koji zbog posebnih stanja svoje dece ne mogu da funkcionišu kao drugi – često su sprečeni, bar jedno, obično majka, da ne rade, a troškovi brige o detetu čija budućnost nije izvesna i bukvalno je skuplja od uobičajene roditeljske.

Napokon, kada je o brigama reč, svaki roditelj deteta sa smetnjama i razvoju ili fizičkim oštećenjima, urođenim ili stečenim svejedno, leže i ustaje samo sa jednim pitanjem – šta će biti kad mene ne bude?

Niko ne bira kakav će se i gde roditi, pa je i raspored dece koja imaju poteškoće u razvoju nekako „pravedan“, no nema sumnje da mnogi roditelji, posebno iz siromašnijih i marginalizovanih slojeva, ne znaju kakve su sve mogućnosti na raspolaganju njihovoj deci.

Tome valja dodati strah od odnosa okoline.

Pri čemu ne treba smetnuti s uma da je u svakoj populaciji na svetu 8-10 odsto sa nekom vrstom invaliditeta, što znači da svako od nas u široj porodici, među kolegama i prijateljima, komšijama i poznanicima ima dete koje je rođeno sa nekom poteškoćom ili je oštećenje stečeno.

I, naravno, odraslu osobu sa invaliditetom, što je često gotovo isto, pošto dobar deo dece sa smetnjama ostaje dete čitavog života, bar u smislu da je uvek potrebna dodatna pažnja.

Ne samo najbližih, već i uže zajednice, ali i čitavog društva.

A škola je jedno od najvažnijih mesta na kojima se sa manje ili više uspeha mogu rešiti problemi koji muče dobar deo ljudi.

Na principima Konvencije UN zasniva se i Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanju, od čijeg donošenja (2009) počinje inkluzija u srpskom obrazovnom sistemu i sprovođenje Individualnog obrazovnog plana (IOP).

Prema poslednjim zvaničnim izveštajima o stanju ljudskih prava u Srbiji, primena zakonskih okvira i inkluzivna praksa nedovoljno su razvijeni i problematični, zbog čega posebno deca sa smetnjama u razvoju ostaju marginalizovana ili čak isključena iz sistema redovnog obrazovanja.

Prema analizi stepena obrazovanja prijavljenih OSI u poslednjem popisu, svaka osma osoba sa invaliditetom nije nikad krenula u osnovnu školu.

Novija istraživanja (IDEAS 2016) pokazuju da je osnovnu školu završilo 60 odsto onih kod kojih je invaliditet nastao pre školskog uzrasta i 45 odsto osoba kod kojih je invaliditet nastao tokom školovanja.

Težem obliku diskriminacije izložena su deca sa smetnjama u razvoju koja se nalaze u rezidencijalnim ustanovama.

Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, svako četvrto dete predškolskog i školskog uzrasta u institucionalnom smeštaju obuhvaćeno je nekim vidom obrazovanja, dok redovnu školu ne pohađa nijedno dete sa invaliditetom.

Zabrinjavajuće podatke daje i istraživanje organizacije MDRI-S sprovedeno 2016. u četiri rezidencijalne institucije, prema kome čak 56 posto ove dece nije uključeno u formalni obrazovni sistem.

Deca sa smetnjama u razvoju koja pohađaju redovnu školu suočavaju se sa brojnim preprekama.

Nerazvijen mehanizam podrške i pomoći i usluga, fizičke barijere u školskim zgradama, nedostatak prilagođenih udžbenika i nastavnih sredstava, nizak nivo kompetencija nastavničkog kadra samo su neki od gorućih problema.

Posebno treba istaći da su kod pojedinih prosvetnih radnika, ali i na nivou šire zajednice, uočljivi otpor i inertan stav prema uključivanju OSI u redovno obrazovanje.

Iskustva Poverenika za zaštitu ravnopravnosti govore da je veliki broj pritužbi koje podnose OSI, među kojima se deo odnosi na diskriminaciju u obrazovanju.

Takođe, kako pokazuju istraživanja (IDEAS 2016), 80 odsto građana i građanki smatra da prisustvo dece sa nekim oblikom invaliditeta u redovnoj školi loše utiče na ostalu decu, što je suprotno i ciljevima inkluzije i opštem dobru.

Naime, OSI koje prođu sistem obrazovanja i steknu neko stručno zvanje u stanju su samostalno da prihoduju, što njima osigurava dostojanstven život, a istovremeno društvu u celini ostavlja deo sredstava za brigu o ljudima koji ne mogu samostalno da žive.

Time se, između ostalog, rukovodila i država kada je predvidela obavezno zapošljavanje OSI u radnim kolektivima, jedne ili više osoba, u zavisnosti od broja ukupno zaposlenih.

Pri tome, nema studije koja pokazuje da su radni učinci OSI slabiji od učinaka drugih, ukoliko su raspoređeni na radna mesta koja su prilagođena njihovom nedostatku.

Zbog svega napred navedenog i organizacije osoba sa invaliditetom, okupljene u nacionalnoj organizaciji, kako jedan od prioriteta imaju upravo uključivanje OSI u obrazovni sistem.

Tekstovi su deo projekta „I MI HOĆEMO DA BUDEMO ĐACI“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u sadržajima ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.