Svi odlaze, samo Đurić ostaje

Za vreme skoro petogodišnjeg predsedničkog mandata Dragana Đurića na klupi crno-belih prodefilovalo je pet trenera, manje ili više zaslužnih za osvajanje pet titula, tri domaća Kupa, jedno učešće u Ligi šampiona i tri sezone u Ligi Evrope, odnosno lansiranje igrača čija je prodala unela četrdesetak miliona evra u kasu.

Po manje-više istim scenarijima, čija je zajednička kopča autoritarna vladavina prvog čoveka crno-belih i njegove klupske vlade, surovo principijelnih u obračunu sa svakim ko pokuša da bude nezavisan u odlučivanju ili, još gore, usudi se da dovede u pitanje njihovo komandovanje „parnim valjkom“ bez dugoročnog cilja i jasne strategije, s kratkovidim izborima i autističnim odlukama, prečesto na štetu budućnosti Partizana, a u ličnu korist najviđenijih pojedinaca iz Humske.

Slaviša Jokanović (2007 – 2009) bio je prva žrtva tog lažnog hrabrenja u javnosti u kriznim trenucima, odnosno perfidnog rušenja u sopstvenoj fudbalskoj kući čak i kada su na crno-belu stranu Topčiderskog brda stizali trofeji i dolazili evropski protivnici. Stratega tajlandskog prvaka Muang Tonga nisu spasila ni „iskrena podrška“ UO uoči revanša sa Slovacima ni eliminacija Žiline, pa je ubrzo posle plasmana u LE spakovao stvari i šturim saopštenjem na klupskom sajtu objavio sporazumni raskid ugovora, o čijim okolnostima i detaljima nije nikada progovorio

Njegov pomoćnik Goran Stevanović (jesen 2009 – proleće 2010) bio je od starta privremeno rešenje, pa je bilo samo pitanje trenutka kada će i on biti pušten „niz vodu“. Tek jedan dan nakon što je njegov pretpostavljeni decidirano izjavio da popularni Plavi ima „najveću podršku u istoriji kluba“, potonji selektor Gane je u noći izgubljenog Kup polufinala od Vojvodine primoran na rani odlazak, javnosti predstavljen kao njegova ostavka.

– Smena se dugo najavljivala. Imao sam praktično omču oko vrata od prvog dana – naknadno je objasnio Stevanović.

Aleksandar Stanojević (april 2010 – januar 2012) furiozno je nastavio tamo gde je on stao. Aktuelni trener kineskog Pekinga stigao je i pretekao Crvenu zvezdu u trci za srpsku krunu, za svega 30.000 uloženih evra u letnjem prelaznom roku uveo klub u evropsku elitu, pa uzeo duplu krunu, kaparisao treću titulu i preživeo bruku i sramotu u dvomeču s poluamaterskim Šamrokom, ali je zato solidarisanje sa smenjenim sportskim direktorom Mladenom Krstajićem i njegovim pitanjem klupskoj vrhuški „gde su pare?“ iz milionitog pokušaja opozicije iz UO pomelo s klupe crno-belih. Sklanjajući se iza navodne faks ostavke Stanojevića, Đurić i ekipa su samo 24 sata nakon oštrog demantija grozničave potrage za novim šefom struke uručili kartu u jednom pravcu miljeniku većine „grobara“.

– Odrastao sam u Partizanu, ali neću kročiti na stadion sve dok ga vode ljudi koje ne zanimaju ni prošlost ni budućnost kluba – poručio je Stanojević.

Avram Grant (januar 2012 – maj 2012) uspeo je nekako da sačuva prednost koju je zatekao, ali je pokvario igru, prekinuo prethodnikovu seriju pobeda u večitim derbijima i dozvolio nedisciplinu i nerad u ekipi, pa je brže otišao nego što je došao. Iako je u Beograd stigao s reputacijom trenera finaliste LŠ Čelsija, a predsednik Partizana ga najavio kao veliko pojačanje na duge staze.

Isto se govorilo i za Vladimira Vermezovića (jun 2012 – april 2013). Mada je od prvog dana imao priličnu oponente u upravi, povratnik na klupu crno-belih je uz pomoć sportskog direktora Ljubiše Tumbakovića uspevao da ostane nekažnjen za neulazak u LŠ i javno pobijanje tvrdnje o finansijskoj idili u klubu, čija se stvarna zaduženost krije kao državna tajna, mada su mu Đurić i njegova desna ruka, potpredsednik kluba i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije Branko Ružić u više navrata tražili zamenu. Sve dok im se nije sam „namestio“ ispuštanjem devet od 11 bodova prednosti nad Zvezdom u samo šest kola.

Mladi Vuk Rašović veruje da može zaustaviti sunovrat šampiona, ali je i njemu jasno da mu ni odbrana titule ne garantuje ostanak za kormilom Partizana, još manje mir i čvrsto zaleđe u budućem radu, a pogotovo trajanje u Humskoj.

Iskustva sportskih direktora Ivana Tomića (2007 – 2009), Mladena Krstajića (leto – zima 2011) i Ljubiše Tumbakovića (jun 2012 – april 2013), te potpredsednika Zorana Mirkovića i generalnog sekretara Gordana Petrića (2007-2009) samo upotpunjuju sliku o brzom trošenju ljudi velikih sportskih imena i karijera u eri Dragana Đurića.