Tanz mit Laibach

Kad zagrme vagnerovski gromovi na trinaestom nastupu slovenačkog benda u Beogradu, 4. februara – a čuće se po prvi put i u Nišu, nakon Novog Sada, sudeći po objavljenom spisku najnovije Laibach turneje – možda se u publici zatekne i neko od budućih srpskih državnika. Valjalo bi zaista, jer se od ovog uniformisanog vokalno-instrumentalnog sastava ima šta naučiti po pitanju državnih poslova.
Lajbah je prošle jeseni objavio novi album Volk, sa obradama 14 nacionalnih himni. Osim Grupe 8 najmoćnijih zemalja sveta, doduše bez Kanade, našle su se tu i himne Kine, Izraela, Slovenije i Vatikana – ali i himna NSK, „države u vremenu“ kojoj teritorija nije ni potrebna. „Pop muzika je za ovce, a mi smo pastiri preobučeni u vukove“, izjava koja se pripisuje Lajbahu navodno bi trebalo da posluži kao rešenje njihove najnovije zagonetke, u obliku naslovne strane albuma na kojoj se nalazi idiličan akvarel sa ovčicama. Verni obožavaoci, međutim, znaju bolje – ovce od građana stvaraju politički manipulatori, pop industrija je tu samo da pacifikuje moguću pobunu.
U svakom slučaju, Lajbah se ovog puta dohvatio „savršenih pop pesama“, nacionalnih himni, otkrivajući zajednički imenitelj nacija – „patriotsko osećanje zasnovano na krvavim i nasilnim temeljima države“. „Koliko ste spremni da budete slepi za svoju državu, bila ona u pravu ili ne?“ pitaju Lajbah u obradi američke himne, ali će se ovo pitanje pokazati relevantnim i na Balkanu. Da smo ga se ranije setili… Volk, njihov osmi studijski album, spaja emotivne orkestracije žičanih instrumenata sa industrijskim basovima i vokalima u rasponu od gotika do folka. Ipak, i ovo je nadasve politika u muzičkom obliku, zaključili su fanovi.
Da li će nova politička poruka Lajbaha biti tako čitljiva kao film sa njihove poslednje turneje po Americi – Divided States of America – ostaje tek da se vidi. Zemljom slobodnih i hrabrih putovali su 2004. nakon predsedničkih izbora, o kojima je Majkl Mur već sve rekao. No, iza scene otkrili su neverovatne razmere političke podeljenosti građana SAD, koja ih je podsetila na poslednje dane bivše Jugoslavije. Film je prikazan i u Beogradu, na koncertu 2005. u okviru turneje kojom su promovisali kompilaciju Anthems. Nema ipak garancija da je Beograd ikada shvatio poruke lidera virtuelne države, od zapanjujućeg kadra filma „Revolucija još traje“ (1983) u kom su se našli bivši doživotni predsednik SFRJ i muški polni organ, do zahteva Srbima da već jednom pojedu svinju (1997).
U državi koja tek što je donela novi ustav, uz optimistično uverenje da će je upravo najviši pravni akt spasti od stvarnosti, nova poruka državotvornih performera iz Slovenije možda nije ni potrebna. Dovoljno je odmeriti snage sa njihovom „državom u vremenu“, oko čijih je simbola i temeljnih akata postignuta zavidna, stoprocentna saglasnost članova. Počev od njihove godišnje touring liste, koja bi postidela svakog ministra inostranih poslova Treće Evrope, ne samo srpskog. Lajbah i NSK su uvereni da državotvorni lideri moraju imati i eros kojim će „suvereno uveriti naciju u stabilnost svoje političke vizije“. Pa, da vidimo, ko će u novoj epizodi parlamentarne demokratije u Srbiji, svojim vizionarskim erosom doprineti njenoj uverljivosti? Tomislav Nikolić? Ivica Dačić?
Osnovani 1. juna 1980. u svom rudarskom gradiću Trbovlju, pokrenuli su (ne)očekivanu lavinu reakcija. Znatno će kasnije razne šmizle iz završne, dekadentne faze jugoslovenskog socijalizma, promovisati polit-art kao fensi modus vivendi generacije koja se već umorila od političke korektnosti svakodnevice naroda i narodnosti države u nestajanju. Samo će Lajbah ostati upamćeni. I njihova Neue Slowenische Kunst, organizacija osnovana 1984. – godine od koje se mnogo očekivalo, mada ne bez zebnje.
Specifičan, „totalitarni“ haute couture donosio im je naizmenično optužbe za ekstremno desnu ili ekstremno levu ideološku orijentaciju, na koje su se tek uzgred osvrtali, novim simboličkim porukama. Čitave doktorske disertacije pisane su o mogućem dekodiranju sugestivne estetičke manipulacije znacima totalitarnih ideologija. „Hoćete li već jednom skinuti te uniforme?“, pitali su ih novinari. „Da obučemo neku drugu? Džins, kožne jakne, ili siva odela sa kravatama?“ uzvraćali su.
Preuzimajući manirizam neprijatelja, navode teoretičari, Lajbah razotkriva simbole državne moći dovodeći ih do parodije. Pošto su ostali bez svoje inicijalne inspiracije, Jugoslavije, okrenuli su se ostatku planete. Igrama moći Amerike, Nato pakta, Evropske unije, preispitujući analogije između zapadne demokratije i totalitarizma.
Beograd im je navodno oduvek bio draga destinacija, a srpska politička istorija povremeno i izvor inspiracije. Na albumu NATO svojevremeno se našla obrada Marša na Drinu Stanislava Biničkog, kao „jedan od najboljih ratnih marševa svih vremena“. No, čini se da su u državnim poslovima imali više uspeha. Državu u vremenu, NSK, pored Lajbaha danas čine Irwin (vizuelne umetnosti), Noordung (pozorište), New Collectivism Studio (dizajn) kao i Odeljenje za čistu i primenjenu filozofiju. Od 1991. kada je umetnička organizacija redefinisana kao virtuelna država, NSK ima svoja osnivačka dokumenta, pasoše, pečate, konzularna odeljenja. „Sinteza udruženog sistema i udružene ekonomije, stvorila je modernu državu. U takvoj državi umetnost je integrisani politički proces, uslovljen integrisanoj proizvodnji svesti…“, navodi se u manifestu NSK. A to je „apstraktan organizam, suprematističko telo instalirano u realnom društvenom i političkom prostoru kao skulptura“, koja prenosi državni status ne na teritoriju, već na um. Koliko efektni njihovi simboli mogu biti govori priča sa koncerta 90-tih, u opsednutom Sarajevu, kada su podelili 350 diplomatskih pasoša svoje virtuelne države. Legenda, koju i sami stvaraju, kaže da je zabeleženo više slučajeva u kojima je ovaj dokument bio uverljiviji od domaćeg pasoša, te se poneko uz pomoć NSK papira uspeo izvući iz spaljenog grada.
Deleći sreću i veselje sa svojom publikom „glasnici slobode i misionari istine, kako u Americi tako i u Nemačkoj ili bilo gde u svetu“, Lajbah ostaju odani uverenju da je svaka umetnost predmet političke manipulacije – osim one koja se i sama služi jezikom te manipulacije. Zato svaka njihova poruka zvuči utemeljeno i iskreno, kao i njihova „država u vremenu“.