„Magični, dolazi ovamo da vidiš kako preplivavam reku Stiks“, razdrao mi se u slušalicu inače bučni Gabrijel Garsija Markes.
„Dobro, Gabi“, rekoh pomalo nervozno, „po koji put najavljuješ taj spektakl? Gori si, bre, od Frenka Sinatre.“
„Veruj mi! Došao je čas, ali ne može da dođe dok ti ne dođeš. Por Favor, El Magico!“
Priznajem, Markesov vazda levičarski prkosan glas zvučao je neubičajeno pomirljivo. A kada sam, nešto kasnije, u njegovoj radionici ugledao Fidela Kastra, Evu Moralesa i Noama Čomskog – bilo mi je jasno da moj prestareli ortak misli ozbiljno.
Dok su Vudi Gatri i Piti Siger pevali Konjuh planinom, raspoloženi jezuitski đak glasno objavi: „Jedva čekam da opalim Džeki Kenedi! Ugo Čavez mi je pričao da je ona jedina zgodna riba iz vrha Reakcije.“
Tu se ubaci žilavi Fidel: „Pa i nemaš neki izbor. U Americi može da bude predsednik samo onaj ko ima ružnu ženu.“
Diverzantski smeh se zaorio Meksiko Sitijem, da bi se, u duhu rastuće pobune, smeh pojačao kada je drevni Indijanac Morales spomenuo drevne indijanske običaje poput „sodomiranja Regana“…
„Eh, prijatelji moji“, setno započe Gabi brišući suze, „da mi Magični nije na vreme rekao da ne umem da pišem romane, nikada ne bih postao pravi revolucionar.“
Prisutni svečano zaćutaše a ja malkice pocrveneh. Setio sam se kada mi je stari pajtos, ženskaroš Gabi, jednom dao da mu sredim rukopis koji je imao naslov Sto godina seksanja. Sredio sam ga tako što sam ga pocepao i koristeći finalnu scenu napisao mnogo kraću pripovest Makrou nema ko da piše. Kada je tu moju revizionističku pisaniju Gabi pročitao, samo je uskliknuo: „Pa, ovo je pravi antiroman! To je oružje protiv imperijalističke literature!“ Priznajem, on je tu video nešto više i dublje.. I kasnije se pokazao kao pronicljiv akcioni lik – nije dozvolio da se njegove knjige pojavljuju u Srbiji kako mladi Srbi ne bi dokoličarili, već sledili Vođu Cobeta u odbrani Berlinskog zida, koji se u to vreme upravo rušio na progresivne snage…
I tako, taman kad je nestao limun za preostale kapi tekile, pojaviše se Pajk Bišop i general Mapače, te iako dobrano naljoskani, shvatismo da je došao trenutak da se oprostimo od našeg kompanjera i poželimo mu ilegalnu sreću u gerilskom raju…
Kasnije, dok smo se vraćali ekonomskom klasom u Travničku hroniku, ćutljivi Čomski mi reče: „Magični, posle svega i dalje ne znam da li je trebalo da prepravljaš Gabijeve rane radove.“
Trpeći moj mrgodni pogled, Čomski mi se približi i prošapta: „Među nama, to ga je dovelo u grdnu zabludu.“
„Kako to misliš, Noame?“, upitah zbunjeno.
„Pa lepo. Otkako si ga nagovorio da svojoj ženi prepusti pisanje debelih romana – niko više nije mogao da ga ubedi da je on Markes a ne Marks.“
Slegnuh ramenima, ne želeći da univerzitetskom gunđalu priznam kako niko nije savršen…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
