Tomislav Osmanli: Vaspitavanje iz predmeta "Čovečnost" postaje neophodno 1

Ako je tačna istina da vreme leči sve, onda bi za sva nasilja i zla koja je čovek vekovima unazad naneo drugom čoveku postojao lek, rane tela i duše bile bi isceljene, a lične i kolektivne tragedije zaboravljene.

Istina je, međutim, drugačija i nad njom je pobedu odnela istorija, koja je sve samo ne učiteljica života. Iz veka u vek, svakovrsnom napretku sveta uprkos, tragedije se ponavljaju, a zverstva prema Drugome su sofisticiranija i bezumnija. Zato je lek vremena neprihvatljiv, lažan i bezosećajan, osim ako svaka generacija narednoj ne prenese istinu o užasima koje su ljudi činili svojim Drugima. Holokaust Jevreja u prošlom veku ta je velika istina, i ne sme biti prećutana jer se i pored tog traumatičnog iskustva čovečanstva i danas, širom planete, krvoprolića i genocidi nastavljaju.

Uz preživele iz nacističkih logora koji su tu da još svedoče, posebnu važnost i snagu imaju umetnici koji se okreću ka toj temi. Pisci naročito. Jedan od njih je Tomislav Osmanli, makedonski književnik kome je nedavno u prevodu Zorana Ž. Paunovića novosadski Prometej objavio knjigu Svetiljka za Hanuku. Devet judeo-balkanskih pripovesti. Naziv zbirke, kako za Danas kaže Osmanli, figurativno je, ali i numerički simboličan. „Knjiga sadrži devet priča i novela, koliko svećica ili kandila ima hanukija, jevrejski obredni svećnjak za praznik svetlosti. Figurativno, naslov bi trebalo da označi nameru da se osvetle životi Jevreja, pre svega Sefarda sa naših prostora, izgubljenih u mraku Drugog svetskog rata i nacističkih pogroma.“

Osmanli (Bitolj, 1956) je pisac, scenarista, dramaturg, teoretičar medija i esejista, autor 31 knjige, dobitnik brojnih nagrada i jedan od najcenjenijih makedonskih stvaralaca, o čemu govori i najviše makedonsko državno priznanje Sv. Kliment Ohridski, koje mu je nedavno dodeljeno za ukupno umetničko stvaralaštvo.

Knjiga Svetiljka za Hanuku spada u red onih koje se ne zaboravljaju. Bogatim jezikom, prefinjenim stilom i suspregnuto u njoj su ispričane sudbine Jevreja sa balkanskih prostora, neumitno povezane sa lokalnim stanovništvom koje je uglavnom spasavalo svoje Jevreje po cenu sopstvenog života. Osmanli je u pripovetke uneo svu tragiku nevinih koji stradaju u dijaboličnim pohodima onih, besramno uverenih u svoje mesijanstvo. A koji su, svedoci smo, i danas neumorni u zločinima potiv čovečnosti. Tomislav Osmanli Svetiljkom za Hanuku započeo je univerzalnu temu, kojoj posvećuje i svoje sledeće delo. Jer – „Jedan genocid donosi drugi; tako i jedan Holokaust u ovom opakom, nasilnom, sociopatskom vremenu može biti uvod u nove. To je i jedna od tema moje nove knjige, romana Stub koji peva, koji se bavi drastičnim razlikama što postoje između dobromislenih, mirotvornih ideja i angažmana umetnika, sveštenika, pesnika, filozofa, građanskih i političkih aktivista… i sasvim oprečne, neumoljivo nasilne, ratoborne, masovno ubistvene stvarnosti. I one vekovima stare, ali posebno ove nove“.

* Koliko se o stradanju Jevreja na Balkanu zna?

– Zna se puno, ali se puno i zaboravlja. Usred ovih iznova jako etnificiranih vremena brzo čili saosećanje o stradanju Drugoga. To je ta nenaučena lekcija stradalnih povesti diljem sveta, a na Balkanu posebno. Jako je važno, posebno književno podsećati na patnje drugih, bliskih, koje se zaboravljaju u merkantilizmu svakodnevice okrenute profitu i ego-tripovima pojedinaca među političkim i poslovnim moćnicima, ali već i među običnim ljudima, koji ovaj život preživljavaju sve češće i bez skrupula, dakle i brzim brisanjem povesnih sećanja o Drugome. Mediji, od pristrasnih info-portala do visokobudžetskih filmova, raspiruju tu civilizaciju samodovoljnosti u kojoj jedva da ima primera altruizma. U hibridnim vremenima postistine, dakle legitimisane propagandne laži, razorno se razvijaju ne samo sredstva masovnog fizičkog, već i masmedijskog i duhovnog uništenja istine. Kovid je ukupna metafora za otrovnu pandemiju zavladale karantinske i medijske sociopatije, opozita između ničim kontrolisane nadmoći i sve masovnije slabosti i krhkosti pojedinaca, društvenih slojeva, grupa i naroda. To su nekad žestoko iskusili Jevreji, ali i Romi, i Srbi, kao i ostali Sloveni, svi tevtonski proskribovani i osuđeni na beskrupulozna iščezavanja. Na taj način, kad se piše o stradanjima Jevreja makar i na Balkanu, i u prošlosti, tu se umetničkom dedukcijom nužno podrazumevaju i savremeni Palestinci, i Sirijci, Iračani, Ukrajinci… ljudi od Donbasa i Luganska do Libije i drugih, još daljih stradalih delova sveta. U hipermedijski pokorenim vremenima koja stvaraju rascepljene svesti, književnost je poslednji bastion čestite, katartičke individualnosti autora.

* Koliko je autentičnog u ovim pripovetkama?

– Puno. Ne samo povesne okvire o životu i stradanjima Sefarda iz Bitolja, Beograda, Soluna, Skoplja, Štipa, Zakintosa… već i izvesne, pričama neophodne povesne činjenice pomno sam pratio iz pouzdanih istorijskih hronika, memoara, knjiga na nekoliko jezika, naučnih studija o pojedinim akterima žestokih događanja u vremenima i mestima gde se sprovodio holokaust. Utoliko je teže bilo pisati ih jer sam morao da vodim računa o činjenicama, a da pri tome gradim priče o individualnim karakterima i sudbinama.

* Da li ste došli do odgovora kako je mogao da se ne prepozna užas koji je već početkom rata bio očigledan?

– Možda, na neki posredan način. To je, čini mi se, tragični zbir puno elemenata. Zapadnoevropsko kao uostalom i balkansko jevrejstvo je činio gradski i građanski živalj koji je, s jedne strane imobilniji, više vezan za svoj dom, posao, verske ustanove, zajednice. Zabluda je da su Jevreji bili listom konzervativni jer je jevrejska inteligencija, od Jugoslavije (Oto Bihalji, Oskar Davičo, Moša Pijade, plejade kasnijih boraca) do Sovjetske Rusije (najveći deo Lenjinovog Politbiroa) i Poljske (čitajte samo izbegličke proze I. B. Singera o Jevrejima komunistima u SAD), bila izrazito levičarska i odazvala se pozivima komunističkih partija pridružujući se komunističkim formacijama, i preživela Holokaust ili poginula u borbi, ali se nije dala u ruke nacističkim zločincima.

Ima tu još jedna, eksterna okolnost. Ponašanje nacista nakon okupacije zemalja. Građanska većina Jevreja je u svim tim sredinama bila sistematski obmanjivana lukavim obećanjima nacista koji su svoje mračne ciljeve ispunjavali svim sredstvima, a pre svega strategijom hijene, naime korak po korak, najpre ukidanjem građanskih prava Jevreja, zatim ukidanjem posla, eksproprijacijama imovine, poniženjima različite vrste, zatim iseljenjima iz domova i konfiniranjem Jevreja u zatvorena geta, a za sve to vreme puštanjem glasina o njihovim mogućim deportacijama, ali u radne logore, ne i u logore smrti. Tome je podlegao i deo jevrejskog sveštenstva. Izraziti primer je Cvi Korec, glavni rabin Soluna, najveće sefardske zajednice na svetu, koji je najpre kolebljivošću, zatim i ozbiljno pretpostavljenom kolaboracijom, smrtno uplašen, podržavao ponižavajuće tretmane desetina hiljada ljudi iz njegove pastve koji su konačno sakupljeni u Geto blizu stare solunske železničke stanice i u 29 kompozicija, 1943. odvedeni u nemačke koncentracione logore – Aušvic I, II (Birkenau) i III (Monovic). Sam Cvi Korec je sa porodicom, pod puno lakšim okolnostima, bio zatvoren u Bergen-Belzenu, ali je i on poslednji dah, poput najvećeg dela solunskih Jevreja, ostavio u nacističkom logoru. Bavio sam se i njegovom biografijom u najopsežnijoj prozi Svetiljke za Hanuku, noveli Smrt Jerusalima, o tragediji solunskih Jevreja.

* Bila je tu i nada da sve to neće potrajati?

– I nada, svakako. Nada u ratnim okolnostima često priziva i samoobmanu. Spasli su se jedino oni Jevreji koji su uspeli da pobegnu u nenacističke, prekomorske zemlje, od Velike Britanije do dveju Amerika, ne samo u SAD. Ali najviše i najdostojnije oni koji su se pridružili antifašističkom oružanom otporu. Ima tu divnih primera herojstava i, dakako, preživljavanja i začuvavanja inače desetkovanog jevrejstva, pre svega imam u vidu jugoslovensko, i njegovu traumatičnu, mukotrpnu obnovu nakon Drugog Velikog rata. To je baš jedna, skoro mitska priča o jevrejskom Feniksu žestoko pregorelih krila.

* Koliko je teško pisati o Holokaustu?

– Pa, nije to uvek lako. Istražujete biografije postojećih ljudi i poistovećujete se sa njima, užasnuti onime što su ti ljudi bili prisiljeni da doživljavaju. Traumatični apsurdi masovnih stradanja bodu i dušu i oči, jer šta reći na činjenicu da su oni, brzo umoreni, često bili srećniji od preživelih nad kojima su izvođeni eksperimenti, kojima su pred očima streljani bliski ili umirali voljeni po logorima. U ogromnom Muzeju holokausta u Vašingtonu, koji je pomenut u jednoj od priča Svetiljke za Hanuku, koji sam bio posetio ubrzo nakon otvaranja, a koji me je podjednako snažno motivisao na pisanje te knjige, na ulazu vam daju da izaberete jednu štampanu knjižicu od nekoliko stranica. Kad je otvorite, vi vidite da ste nasumice izabrali biografiju postojeće ličnosti, Jevrejke ili Jevreja, koja je bila zatvorena u jednom od nacističkih koncentracionih logora. Tu su ime, prezime, mesto, datum rođenja i fotografija, lik te konkretne ličnosti. NJen prethodni život u određenom gradu ili štetlu kako se na jidišu nazivaju jevrejska sela u Istočnoj Evropi. I vi sa tom knjižicom obilazite taj trpki muzej ljudskog stradanja i, sprat za spratom, okrećete stranice… i tonete u sudbinu te ličnosti tako da tek na završetku izložbe saznajete da li je taj čovek ili žena jedna od šest miliona žrtava holokausta ili jedna od, puno ređe, spasenih logoraša. Na kraju ne možete izbeći emocije… bar žestoko stezanje u grlu. I kod pisanja polazite od emocija, one vas orijentišu na izbor narativa. Ali u mojim godinama već znam da se ne može pisati zamagljenog pogleda. Tako se, eventualno, kasnije čita već napisano.

* Pišete kako su mnogi i pored opasnosti sačuvali svoje susede Jevreje?

– Tu bih želeo da podvučem ulogu pravoslavnih crkava u spasavanju Jevreja, izdavanjem lažnih krštenica, sakrivanjem po manastirima, podrškom u hrani i potrepštinama, takve slučajeve imamo u Grčkoj, u Srbiji ali i u Bugarskoj koja je bila aktivna fašistička zemlja. Ima, upravo u Bugarskoj, jedan sjajan primer o kome sam saznao nakon pisanja Svetiljke… Tamo je naime vladika Kiril, docnije prvi patrijarh Bugarske pravoslavne crkve – svetovnog imena Konstantin Paču, inače cincarskog porekla iz porodice Paču koja potiče iz vlaških enklava u Albaniji – ako je poreklo uopšte važno pri hrabrim činovima visokomoralnih ljudi i duhovnika kao ovaj na koji želim da podsetim! Elem, vladika, u ono vreme Plovdivski, Kiril, stao je pred uniformisana lica svoje zemlje, bugarskom vojskom i policijom koje su već bile pokupile plovdivske Jevreje, odvele ih i ukrcale u vagone. Utom, na mesto pripremane deportacije, furiozno pristiže vladika. Energičnim nastupom, nepokolebljivim govorom i gestovima, rizikujući sopstveni život, uspeo je da oslobodi pokupljene ljude i spase ih već naređenog transporta prema logorima smrti. Kiril je najpre iskazao nepokolebljivu solidarnost sa pokupljenim Jevrejima, a zatim je – slično Hrisostomu Zakintskom – počeo dovikivati komandujućima da će on svojim sopstvenim telom blokirati voz! Negde stoji zabeleženo da je čak i zalegao na prugu ispred lokomotive… Suočeni sa tim nepopustljivim stavom pravoslavnog prvosveštenika, i posle hitne komunikacije sa pretpostavljenima u Sofiji, stiglo je naređenje da se zatočeni Jevreji oslobode. Bugari su inače uspeli da spasu svoje Jevreje, ali su za račun toga u smrt poslali više od sedam hiljada makedonskih i još osam hiljada grčkih Jevreja iz okupirane Trakije. Ipak, primer Zakinosta je jedinstven. Na tom jonskom ostrvu su jedan energični vladika i jedan požrtvovani gradonačelnik spasli celu jevrejsku zajednicu od trista sedamdeset ljudi, a da – i pored žestokih pokušaja nemačkih okupatora – ni jedan zakintoski Jevrejin nije stradao u surovim godinama Holokausta. Tom jedinstvenom događaju sam posvetio novelu Pravednici.

* Pričom „Rabin i iskustvo žrtvovanja“ pokazujete da je žrtvovanje univerzalno?

– Hvala što to pominjete. Naime, moje je duboko uverenje da u svakoj žrtvi leži ljudska sudbina svakog Inog postradalog. Ne želim da zvučim previše klerikalno, ali u tome i jeste najplemenitiji smisao hrišćanske soterološke doktrine. Kako sam vam nešto ranije bio rekao, pišući o stradanjima Jevreja neprekidno sam osećao potrebu da to proširim na ceo stradajušči ljudski rod. Zato sam napisao i tu priču u kojoj se poigravam sa doktrinarnom etno-klerikalnom pravovernoršću koja vidi samo svoje kolektivno i povesno stradanje, poput rabina iz njujorške sefardske Monastirlitske, tačnije – Bitoljske sinagoge. Leteći na konferenciju u svetom gradu Jerusalimu, rabin vraća istoriju pet vekova starog bitoljskog jevrejskog religioznog života podsećajući na drevni, već 19 vekova napušteni jevrejski običaj podnošenja sakralnih žrtava-paljenica živih stvorova, ptica ili domaćih životinja na žrtveniku Jerusalimskog hrama. Sve dok pred njime ne odjekne eksplozija bombaša samoubice, i ne sukne plamen u kome strada i on, sobom odnoseći i druge ljude, između ostalog i samog njujorškog rabina. Reč je dakako o mojoj književnoj fikciji. Žrtve paljenice. Čega? I zašto? Stradanje se nastavlja.

* Koja je vrednost najvažnija da spreči stradanje?

– Čovečnost, u svakoj njenoj dimenziji. Socijalnoj i individualnoj. Apsolutizovani privatni interes i besomučna pohlepa novih moćnika, domaćih tajkuna i njihovih korumpiranih zaštitnika iz državnih industrija moći novim brendiranim fancy čizmama već legitimizovanog egoizma gaze sve pred sobom.

Čovečnost pre svega. LJudska saosećajnost, solidarnost, kod školaraca već i dobro vaspitanje. Umesto socijalne države na kakvu smo, uz sve mane, bili navikli, mi smo – u novokomponovanom, isparcelizovanom društvu za koje nas ubeđuju da je to demokratski kapitalizam – dobili države socijalnih slučajeva. Ne morate biti liberalni marksist da biste pojmili kako vaspitavanje iz predmeta Čovečnost postaje neophodno. Marks je, da podsetim na koren te metonimije, govorio o „vaspitanju vaspitača“ pod čime je podrazumevao humanizovano društvo kao najvažnijeg, generalnog vaspitača. Nažalost, svet danas živi u nevaspitanim društvenim sredinama, ogrezlim u sistemima koje oblikuje besomučnih 5P: pozitivizam, produkcionizam, protekcionizam, populizam, primitivizam… to je pravi put ka petom P – najkraći put ka propasti jednog društva. Može ovih P biti i više, ali bi to, bojim se, već moglo da liči na psovku. Nemamo prevelikog izbora, promena otuđujuće društvene matrice ili najprimitivnije varvarstvo, a u visoko tehnološkom društvu.

* Ima li dovoljno muzeja koji bi ljude opominjali?

– Ima ih. I oni imaju veoma važnu ulogu. Problematizovali su antisemitizam i sve njegove otvorene ili prikrivene modalitete. Generacije se uče kako se ne sme postupati sa Drugima i Inima. Ali su to, u ovom svetu ogrezlom u nove masovne mržnje i zločine, već na neki način… dosta usamljeni muzeji.

* Kad bi ljudi i premrežili Zemlju njima, čini se da bi opet zaborav bio jači. Današnja nasilja svedoče o tome?

– Upravo tako. Jer pravi muzej koji čuva integritet čoveka, jeste čovek sam. Osvešćena individua, ponovo podruštvljeni čovek. Očovečeni čovek, kao osnov očovečenog društva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.