Toni Bler u središtu debate

Rezultat iz Irske aktuelizovao je trku za poziciju visokih funkcija predviđenih Lisabonskim ugovorom – mesto predsednika Saveta EU i ministra spoljnih poslova. Za funkciju predsednika Saveta EU glavni favorit je bivši britanski premijer Toni Bler. Frederik Rajnfeldt, premijer Švedske, zemlje koja trenutno predsedava EU, već pretresa neka imena u pokušaju da izdejstvuje konsenzus povodom toga koga postaviti na ove dve pozicije.

Blerovo interesovanje da postane prvi predsednik EU je najgore čuvana tajna više od godinu dana. Jedna od najvećih ironija Lisabonskog ugovora jeste u tome što je on rođen u vreme kada su evropski lideri obećavali da će nakon kolapsa prethodnika Lisabona, stvoriti Evropu koja će biti mnogo bliskija običnim građanima. No prvi zvanični, stalni predsednik Evropskog saveta biće izabran na najmanje demokratski način, primećuju analitičari. O njemu će se odlučivati iza zatvorenih vrata. Bler, dakle, vodi kampanju bez kampanje. Niti je ijednom javno rekao da želi ovu funkciju, niti da je ne želi. Prijatelji diskretno istupaju sa svojim stavovima. Jedan britanski izvor kaže da će Francuska i Nemačka verovatno stati iza Blera iz prostog razloga što je on „jedno veliko ime“.

Švedski premijer je poznat po tome što je rezervisan prema kandidaturi Blera, uveren da bi interesi manjih zemalja EU bili ugroženi ukoliko novi predsednik dođe iz jedne od četiri najveće članice EU – Nemačke, Francuske, Britanije i Italije. Od drugih imena koja se pominju za funkciju predsednika EU jesu Jan Peter Balkenende, holandski premijer iz redova Hrišćansko-demokratske partije, socijal-demokrata Pavo Liponen, bivši finski premijer, levičar Felipe Gonzales, bivši španski lider i konzervativac Žan Klod Junker, premijer Luksemburga.

Pojedini tvrde da je Bler u neku ruku rezervisan povodom funkcije, te da bi manje zarađivao nego sad zahvaljujući svojim političkim govorima i privatnim radom, a i nova funkcija podrazumeva dosta birokratskog posla. Prema nekim podacima, Bler bi zarađivao 274.000 evra godišnje, imao bi oko 20 užih saradnika, a radio bi u raskošnoj palati u Briselu. Mandat bi mu trajao dve i po godine sa mogućnošću jednog reizbora. Ovom funkcijom, kažu analitičari, ne samo da bi bio u središtu evropske politike već i usred intrigantne borbe između premijerske prošlosti i sadašnjosti, pogotovu sada kada mnogo toga ukazuje da bi konzervativac Dejvid Kameron mogao da uđe u Dauning strit, na mestu Gordona Brauna.