Slučajevi potencijalne torture zatvorskih službenika nad osuđenicima najčešće se „maskiraju“ disciplinskim postupcima protiv samih osuđenika, a domaće tužilaštvo pokazuje duboko nerazumevanje za njihovo procesuiranje, tako da takva tortura ostaje nekažnjena, kaže Lidija Vučković, koordinatorka niškog Centra za ljudska prava, koji se godinama bavi monitoringom i reformom sistema zatvaranja u zatvorima u Srbiji.
Ona precizira da se Centar bavio i istraživanjem rada zatvorskih disciplinskih komisija, kroz obradu sedam slučajeva potencijalne torture u kazneno-popravnim ustanovama u Nišu i Sremskoj Mitrovici, u kojima je advokat Centra bio branilac osuđenika. U ovim slučajevima konstatovano je da su osuđenici najpre bili izloženi potencijalnoj torturi, a da se ona malo kasnije „pretvorila“ u disciplinski postupak protiv njih, pošto su zatvorski službenici obavezni da administrativno prijave upotrebu sile, kao i povrede osuđenika. Pokrenuti disciplinski postupci „nisu odslikavali ono što se realno dogodilo“.
Najnoviji slučaj takve vrste je potencijalna tortura nad osuđenikom u niškom KPZ-u, čiju je krivičnu prijavu, podnetu uz asistenciju Centra, zamenik osnovnog javnog tužioca u Nišu Ljubiša Kostić odbacio pre nešto više od dva meseca. U Centru kažu da je Kostić doneo takvu odluku „na osnovu diskrecionog ovlašćenja da ne podigne optužnicu ako smatra da ne postoji dovoljno dokaza da se postupak zaključi izricanjem osuđujuće presude“. On pritom „nije obavio razgovor“ sa osuđenikom i svedocima koje je on naveo u prijavi, već jedino sa upravnikom KPZ-a. Upravnik se, pak, o ovom slučaju informisao iz rešenja disciplinske komisije, koja je osuđenika koji je pretrpeo torturu kaznila sa pet dana samice „zbog vređanja komandira“. Osuđenik koji je podneo prijavu „sada trpi posledice, pošto je poznato da je prijavu podneo i da je ona odbačena“ i ne želi da se žali višoj instanci.
– U skrining izveštaju se navodi da srpski sudovi moraju da počnu da procesuiraju slučajeve torture, te da je potrebno da se broj takvih slučajeva pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu smanji. To znači i da srpski sudovi treba da primenjuju takozvano precedentno pravo („case law“) iz Strazbura, što nikako neće biti jednostavno. Mi u Centru smo, recimo, doživljavali da nas ljudi iz tužilaštva pitaju kako je uopšte moguće da u pritvoru ima torture. Ili kako to da potencijalnu torturu sprovode zatvorski službenici a ne ljudi koji su u pritvoru upravo zbog torture ili sličnih krivičnih dela? Izvesno je pritom da slučajevi torture u zatvorima neće biti istraženi i kažnjeni od strane zatvorskih organa sve dok ne počne da je kažnjava pravosuđe – kaže Vučkovićeva.
Ona precizira da je Centar kroz projekat jednogodišnjeg praćenja potencijalne torture u zatvorima zapazio da se ona najčešće „maskira“ disciplinskim postupcima protiv osuđenika zbog disciplinskih prestupa nasilje prema drugom licu ili odbijanje izvršenja zakonitog naloga ovlašćenog lica usled čega je nastupila ili mogla nastupiti teža posledica. Ni u jednom slučaju koje je zastupao advokat Centra „nije bilo jasno koje naređenje i na koji način okrivljeni osuđenik nije izvršio ili je odbio da ga izvrši“. Pravna kvalifikacija disciplinskih prestupa nije uvek odgovarala činjeničnom opisu samog prestupa u disciplinskoj prijavi. U skoro svim slučajevima disciplinski organ nije izveo sve dokaze od značaja za odluku. U svim postupcima, izuzev jednog, osuđenicima je izrečena najteža mera – samica.
– Poseban problem predstavlja potpuno zanemarivanje ili olako prelaženje disciplinskih organa preko navoda okrivljenih osuđenika u vezi s nezakonitom primenom fizičke sile od strane službenih lica. U disciplinskim prijavama i predlogu za pokretanje disciplinskog postupka uglavnom se vrlo uopšteno i površno konstatuje upotreba službene palice i drugih sredstava prinude. U tim aktima nisu bile navedene ni povrede koje je okrivljeni zadobio u incidentu. Pridruživanje medicinskog izveštaja o pregledu osuđenika spisima predmeta predstavljalo je izuzetak. Kada su izveštaji o povredama i postojali, opis povreda uglavnom se nije slagao sa opisom incidenta iz disciplinske prijave, a povrede osuđenika nisu registrovane u potpunosti – kaže Vučkovićeva.
U samicu bez žalbe
– U slučajevima koje smo radili, opis događaja u kome je došlo do primene sredstva prinude koji je dao osuđenik protiv koga se vodi disciplinski postupak nije se slagao ni sa izveštajem službenog lica koje je silu primenilo, a ni sa medicinskim izveštajem. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je po svim žalbama osuđenika donela rešenja kojim je potvrdila prvostepene disciplinske odluke, bez iole ozbiljnog upuštanja u analizu ukazanih primedbi. Pritom, žalba na rešenje disciplinske komisije ne odlaže izvršenje, što obesmišljava njeno podnošenje u slučaju najteže mere – samice, pošto se ona, kada je već jednom izvršena, ne može „vratiti u prvobitno stanje“ – kaže Lidija Vučković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
