Tragedija Srednje Evrope

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK (12)

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima. Prevod: Miroslava Smiljanić Spasić.

Ona je periferija Zapadne Evrope kao (samozvanog) Centra civilizacije i, kao i druge periferije, podložna problemima samopoštovanja, ali je isto tako i mesto koje bi po svemu moglo da polaže pravo na sopstvenu civilizaciju. Svejedno, stigma postoji, i Rusija se obično opaža kao istovremeno krajnje kulturna i krajnje nekulturna. Zauzimajući krajnji deo posebnog zapadno-istočnog kontinuuma u globalnoj geopolitičkoj imaginaciji, Rusi imaju mogućnost da svoj položaj iskoriste kao mesto boravka misteriozne slovenske duše, na koju polažu pravo u postojećoj raspodeli ljudskih vrednosti (Appadurai 1986). Česi jesu Sloveni, ali im ta opcija nije osobito korisna zbog položaja koji zauzimaju u ovom simboličkom pejzažu. Kundera se ljuti kada zapadni kritičari u njegovim delima vide dokaze prisustva duboke slovenske duše. Poriče da je ima. „Džozefa Konrada je uvek ljutila etiketa ‘slovenska duša’ koju su zbog Konradovog poljskog porekla ljudi voleli da lepe na njega i njegova dela“, piše Kundera u svojoj čuvenoj „Tragediji Srednje Evrope“.

Pre oko šezdeset godina on je pisao da „ništa ne može biti više strano onome što se u književnom svetu zove ‘slovenski duh’ nego što je poljski temperament sa njegovom viteškom predanošću moralnom obuzdavanju i njegovim uvećanim poštovanjem individualnih prava“. (Kako ga samo dobro razumem! Ni ja ne znam ni za šta smešnije nego što je taj kult mračnih dubina, ta bučna i prazna sentimentalnost „slovenske duše“ koju mi povremeno pripisuju!)

Na drugom, jugoistočnom vektoru evropske simboličke geografije, različitom od onoga što se proteže na istok, i koji Srednju Evropu protivstavlja ne Rusiji već Balkanu, očekivale bi se slične semiotičke odlike identitetskih diskursa okrenutih Zapadu. Mada se može činiti da Balkan počinje na Masarikovoj železničkoj stanici u Pragu, ili bečkoj Južnoj stanici, Srednjoevropljanima je relativno lako da etničke sukobe, nasilje i zaostalost prebace na pravi Balkan. Balkanci to nemaju kome dalje da prebacuju, sem ako neće Turcima ili islamu u celini. Oblik koji ovaj postupak uobičajeno poprima je ulaganje „štitova hrišćanstva“ jedan u drugi. Kako kaže Slavoj Žižek,

Za Srbe, Balkan počinje na Kosovu, i oni sebe smatraju čuvarima hrišćanstva; za Hrvate, Balkan počinje u pravoslavnoj, despotskoj i vizantijskoj Srbiji, od koje Hrvatska brani svoje vrednosti zapadne civilizacije; za Slovence, Balkan počinje u Hrvatskoj, dok smo mi, Slovenci, plemići miroljubive Srednje Evrope; za Italijane i Austrijance, Balkan i vladavina balkanske gomile počinju u Sloveniji; za neke Nemce Balkansko carstvo počinje u Austriji, koja je stigmatizovana balkanskom iskvarenošću; neki nastrani nadmeni Francuz povezaće Nemačku sa istočnim balkanskim divljaštvom; i tako priča ide dalje sve do Engleske, gde neki njeni ekstremistički građani celu kontinentalnu Evropu smatraju za neku vrstu Balkansko-turskog carstva sa Briselom kao novim Carigradom – autoritarnim centrom moći i opasnošću po englesku slobodu i suverenost.

Izgleda da retorika „štitova hrišćanstva“ nije osobito ubedljiva za one kojima je upućena – za civilizovanu Evropu – ali, mogu li balkanski narodi toj civilizovanoj Evropi prikazati nešto slično slovenskoj duši? Imaju li mogućnost da preokrenu valencu svoje osobene prokaženosti igrajući na kartu zapadnjačkog nezadovoljstva modernošću? Mogu li delotvorno da polože pravo na „izvesne prednosti nad Zapadom upravo zato što su zaostali“, kao što su to uradili Rusi? Ako Rusi prisvajaju dobra obuhvaćena pojmom slovenska duša, na koja bi duhovna dobra balkanski narodi mogli položiti pravo? Balkanski Sloveni, naravno, takođe pripadaju kulturi „slovenske duše“, ali se spolja obično ne vide kao njeno klasično otelotvorenje.

Nastavlja se