Tragovi sačuvani od vremena

Engleski putopisac Endrju Arčibal Pejton, boravio je u Srbiji u više navrata u XIX veku, a jedno od najznačajnijih njegovih dela je i nastalo tokom njegovog boravka 1843. i 1844. godine u Srbiji. Ta knjiga nosi naziv „Srbija, najmlađi član evropske porodice“. Baš kao i danas Srbija je i u tom periodu bila zemlja na preketnici, željna da se uključi u tokove Evrope. Pejton je jedan značajan deo knjige posvetio i svom boravku u Požarevcu, opisujući ga kao iznenadjujuće savremen grad u to vreme. Evo kako je Požarevac te daleke 1843. izgledao u Pejtonovim očima:

Sutra ujutro krenusmo iz Svilajnca za Požarevac ili Pasarovic, kako se tada još zvao, izvrsnim makadamskim putem kroz veoma dobro obrađen kraj, prošaran visokim hrastovima. Stigao sam u podne. Odveli su me kući g. Tucakovića, predsednika Apelacionog suda, koji nas je očekivao prethodne večeri. Bio je to pravi svetski čovek, jer je studirao pravo na austrijskim univerzitetima. Spoljna soba ili hol njegove kuće, bila je ukrašena sjajnim starinskim kalajnim tanjirima, a njegova najlepša soba bila je nameštena u najboljem nemačkom stilu.

Posle nekoliko minuta stiže g. Resavac, načelnik, ozbiljan ali ljubazan čovek, sa pogledom koji je odavao širok um.

„Ovaj deo Srbije“ rekoh, „je Resavac qua (tamo), Resavac la (ovde)“. Prošle noći spavali smo u kući vašeg brata u Svilajncu, koja je jedina vila koja sam video u Srbiji, a danas je moje brzo i prijatno putovanje ovamo omogućio makadamski put koji ste, kažu mi, vi izgradili.“

Načelnik se pokloni, a predsednik reče: „Ovaj put je napravljen zahvaljujući u potpunosti g. Resavcu, koji je imao grdne muke da ubedi žitelje sela između dva naselja da pomognu. Pružen je veliki otpor novotariji, ali sada su svi ushićeni što mogu u zimi da se voze, a da konji ne upadnu u blato do kolena.“

Pođosmo zatim da razgledamo upravne zgrade, koje su sve nove i dobro održavane, a nešto su veće nego u drugim mestima, jer Požarevac, pored toga što u svojoj nahiji ima devedeset hiljada stanovnika, na neki način je i sudski centar za istočnu Srbiju. Glavna zgrada je kasarna, ali regularne trupe su sve vreme bile u Šapcu. Predsednik me je proveo kroz Apelacioni sud. U većini kancelarija nalazili su se činovnici i police za registre. Sudnica je prostorija veća od ostalih, bez uzdignute klupe, samo sa dugim stolom pokrivenim zelenom čojom, na čijem jednom kraju se nalazilo raspeće i Jevanđelje, za polaganje zakletve – i stolicama za predsednika i njegove pomoćnike.

Odosmo zatim sa načelnikom do sobe s bilijarom, gde odigrah nekoliko partija – izgubio sam obe, mada je načelnik iz čiste učtivosti igrao loše. Pred zalazak sunca vratismo se predsednikovoj kući, gde se na večeri okupilo veliko društvo. Pređosmo zatim u udobnu unutrašnju prostoriju, gde zatekosmo razbuktalu vatru, pošto je većpočela da se oseća jesenja studen. Pošto je predsednik napravio nekakav punč, čime je pokazao duboko poznavanje prave umetnosti gostoljuba, najbolji pevači Požarevca otpevaše najbolje pesme, koje su mi se prilično svidele jer su mi se uši postepeno privikle na običaje srpske muzike…

Ovaj putopis, napisan tako davno, naveo me je na razmišljanja šta se to promenilo. Zašto Požarevac nije mnogo odmakao u duhu evropskih gradova. Zar se tokom vremena stvari toliko mogu degradirati bez imalo napredovanja. Naravno, se nije sve to događalo linearno, poslednjih nekoliko decenija dovelo je do poražavajućih činjenica i uništavanja duha jednog od najstarijih i nekada najlepšig gradova Srbije. Od ovih zabeleški engleskog putopisca do danas prošao je vek i po. Srbija je i dalje najmlađi član evropske porodice, ili se bar trudi da postane i vrati se gde je nekada bila. Grad Požarevac isto kao i požarevačka nahija vek i po ranije ima oko 90 hiljada stanovnika. Duh nekada po svemu evropskog grada može se čak i danas, ako se dobro zagledate, primetiti. Stare građevine kojih i danas ima dosta u gradu, podsećaju na neka prošla slavna vremena. Zgrada načelstva, izgrađena krajem preptrošlog veka, i danas ima istu namenu, doduše njena fasada izbušena i naružena brojnim klima uređajima, ipak odaje utisak impozantnosti jedne od najlepšig građevina u Srbiji. Zgrada starijim požarevljanima poznata kao apoteka „Dušmanića“ sada je oronula i sklona padu, o njoj niko ne brine. Nekada luksuzni i prelepi Grand Hotel, sada je Dom Vojske Srbije u ne baš „idealnom „ stanju. I još desetine građevina iz XIX i XX veka nalaze se u našem gradu, valjda da podsećaju na neke bolje, evropske dane, iako su sada ostavljene na nemilost zubu vremena. Ono što je Požarevac nekada bio, ideal građanskog društva, sada se menja. Odavno su u ovaj grad pridošli neki novi koji grade neke „bolje, lepše i starije“ zgrade. Arhitektonski biseri Požarevca zaista prestavljaju kulturno blago, ali o tome govorićemo u nekom od narednih brojeva.