"Dopuna" spomen sobe Slobodanu Miloševiću: Foto Z. Miladinović/DanasGrađanski aktivista i glavni urednik medijskog portala Niška inicijativa Srđan Nonić danas je ispred sedišta Socijalističke partije Srbije u Nišu organizovao performans u znak protesta zbog otvaranja spomen sale Slobodanu Miloševiću u toj zgradi.
Milošević je bio predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, osnivač SPS, pravosnažnim presudama označeni nalogodavac ubistva bivšeg predsednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića i atentata na predsednika SPO Vuka Draškovića i haški optuženik za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Nonić je na ulazu u SPS ostavio transparent sa „fotografijama blagodeti“ Miloševićeve politike, kao i imitacije patike u kreču koja je pronađena nakon ubistva Stambolića i 17 metaka kojima je ubijen Slavko Ćuruvija u aprilu 1999. godine.
„Ostavljam transparent i rekvizite koji bi, takođe, trebalo da se nađu u ovoj spomen sali Miloševiću, kao podsetnik na njegovu politiku- politička ubistva, atentate, ubistva novinara, hiperinflaciju, tenkove na ulicama Beograda zbog opravdanih građanskih protesta, bonove za hleb i gorivo, Jezdu i Dafinu kao vrhunce ekonomije i bankarskog sistema, novčanicu od 500 milijardi dinara…“, rekao je Nonić.
Spomen sala Miloševiću otvorena je u sredu 13. decembra.
Čelnici niškog SPS tada su isticali da je Milošević uspeo da odbrani Srbiju i srpski narod, nakon što „drugi“ nisu bili za očuvanje SFRJ, za koje se zalagao, očuva Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije kroz Rezoluciju 1244, te bitno doprinese formiranju Republike Srpske i zaustavljanju rata u Bosni i Hercegovini, kroz Dejtonski mirovni sporazum, koji je potpisao u decembru 1995.
Za raspad SFRJ, ratove na tom prostoru, NATO bombardovanje Srbije, sankcije, hiperinflaciju, politička ubistva i kriminal optužili su prelomni istorijski trenutak, međunarodnu zajednicu i druge faktore koji su imali interese suprotstavljene Srbiji.
Predsednik Gradskog odbora SPS Igor Novaković je odbacio i bilo kakvu ulogu Miloševića u ubistvu Stambolića i atentatu na Draškovića, optužujući i za to „strani faktor“.
„To je sve uloga inostranog faktora koji se potrudio i da napravi nesreću na Ibarskoj magistrali i da otme Ivana Stambolića i napravi sliku da je to Milošević radio. Svi mi koji smo znali Slobodana Miloševića, ljudi srednje generacije, odlično ga pamtimo i znamo da on to nikada ne bi učinio, jer se nikoga nije plašio, a naročito ne Vuka Draškovića sa kojim smo bili u koaliciji, ili Ivana Stambolića koji nije bio kandidat ni za šta. Lako je donositi presude mrtvom čoveku, pogotovu na osnovu izjave zaštićenog svedoka iz JSO-a, najvećeg ubice. Da nije možda zvao Legiju da ubije Ivana Stambolića, mislim da su to smešne priče“, rekao je Novaković.
Međutim, u optužnici za ubistvo Stambolića i atentat na Draškovića, podnetoj u septembru 2003. godine Specijalnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu protiv desetorice okrivljenih, Milošević se nalazi na drugom mestu, kao nalogodavac, odmah nakon prvookrivljenog Milorada Ulemeka, komandanta Jedinice za specijalne operacije (JSO).
Nije tačno ni da je presuda po toj optužnici doneta „na osnovu izjave zaštićenog svedoka iz JSO-a, najvećeg ubice“.
Netačno je i da je Drašković u vreme atentata u Budvi bio u koaliciji sa SPS-om, jer je on bio u Saveznoj vladi 1999, a smenjen godinu dana pre atentata.
Ivan Stambolić je ubijen 25. avgusta 2000. godine i zakopan na Fruškoj Gori, a Vuk Drašković je preživeo atentat u Budvi 15. juna 2000.
U optužnici za ovo ubistvo i atentat se kao motiv Miloševićevog „podstrekavanja iz niskih pobuda“ navodi njegova procena da „ponovno i pojačano političko angažovanje Vuka Draškovića i Ivana Stambolića, naročito pred najavljene predsedničke izbore na saveznom nivou, bilo kao mogućih predsedničkih kandidata, bilo kao političara koji se zalažu za ujedinjenje opozicije i njihov zajednički nastup na izborima, može ugroziti njegovu bvuduću vlast i političku moć“.
Okružni sud u Beogradu je 18. jula 2005. doneo prvostepenu presudu, kojom se Ulemek osuđuje na 40 godina zatvora zbog zločinačkog udruživanja, ubistva u pokušaju i ubistva, u kojoj je navedeno da organizovao kriminalnu grupu koja je imala za cilj da „po nalogu Slobodana Miloševića vrši krivična dela ubistva pojedinih njegovih (Miloševićevih) političkih protivnika, Vuka Draškovića i Ivana Stambolića“.
U drugostepenoj presudi Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Vrhovnog suda Srbije u Beogradu iz juna 2006. navodi se da je prvostepeni sud „pravilno utvrdio“ da je Milošević izdao naloge za ubistvo Draškovića i Stambolića.
U njoj se navodi da uloga Miloševića kao nalogodavca proizilazi iz iskaza osumnjičenog Radomira Markovića, bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a, osumnjičenog Milorada Bracanovića, bivšeg zamenika DB, osumnjičenog Nenada Ilića, bivšeg pripadnika JSO, osumnjičenih Duška Maričića „Gumara“, rukovodioca u JSO, osumnjičenog Leonida Milivojevića, pripadnika JSO, svedoka saradnika označenog kao ZZ i svedoka SS5, SS6 i SS7.
Vrhovni sud Srbije je u martu 2007, u trećem stepenu, potvrdio drugostepenu presudu, u kojoj je Milošević naveden kao nalogodavac, odbijajući žalbu Ulemeka i Branka Berčeka, osuđenog takođe na 40 godina zatvora, zato što je kao „neposredni izvršilac“ pucao i ranio Draškovića u Budvi i ubio Stambolića na Fruškoj gori, sa dva pucnja u potiljak.
Prvostepenom presudom Ulemek i Berček su osuđeni 40 godina, Nenad Bujošević na 35, Maričić i Milivojević na 30, Marković i Ilić na 15 i Bracanović na kaznu zatvora od dve godine.
Milošević je, inače, duže od decenije uživao veliku podršku građana Srbije, a od predstavnika međunarodne zajednice povremeno je označavan i kao „garant mira i stabilnosti na Balkanu“.
Politički teoretičari, analitičari i javnost njegovu vladavinu često opisuju kao autokratsku, ratnohuškačku, ili kleptokratsku, pošto je procenjivano da je sa svojim saradnicima „proneverio“ od jedne milijarde do 11 milijardi dolara državnog novca, u zavisnosti od izvora.
Dana 28. juna, na Vidovdan, izručen je Haškom tribunalu na osnovu uredbe Vlade Srbije, koju je Savezni ustavni sud istog dana proglasio neustavnom.
Prvobitnoj optužnici za ratne zločine na Kosovu, kasnije su pridodate i optužnice za ratne zločine i genocid u Bosni i Hercegovini i ratne zločine u Hrvatskoj.
Pred Haškim sudom se izjasnio da nije kriv i negirao navode iz optužnica, a tribunal nazvao lažnim i njegovo postupanje zlim.
U sudnici se više puta žalio na zdravstvene probleme, a sudsko veće je u februaru 2006. godine odbilo da ga privremeno pusti u Moskvu na lečenje, uz obrazloženje da postoje svi uslovi za lečenje i u Holandiji.
Preminuo je u Ševeningenu 11. marta 2006. godine od posledica infarkta.
Uzrok smrti potvdila je toksikološka analiza i obdukcija tela, koju su obavila dva sudska patologa i jedan neuropatolog, svi iz Holandije, a nadgledali je dva patologa iz Beograda, kao i jedan iz Belgije.
Uprkos tome, u delu javnosti i danas se može čuti spekulacija da je „ubijen“.
Zbog njegove smrti, proces pred Haškim sudom, koji je bio u završnoj fazi, obustavljen je 14. marta 2006.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
