U zemlji gluposti i straha

Neizostavan u kulturnim i društvenim hronikama, za budućeg istraživača, taj će podatak predstavljati najrečitiji simptom stanja slobode u našem vremenu. Dakle, loše je što je u zimu 2012. bilo dobro da policija, u glavnom gradu Srbije, na projekcijama jednog filma, od potencijalne opasnosti terorističkog napada ili, pak, pukog vređanja i uznemiravanja, čuva gledaoce. Takve vesti stižu samo iz totalitarnih, teokratskih, diktatorskih država – zemalja gluposti i straha. Iz, kako kaže Adorno, oštećenog života.

Zlo nacionalizma

Još uvek je potrebno ovde objašnjavati i objašnjavati da Srbin nije čovek! Bošnjak, Albanac, Makedonac, Tunguz… nije čovek. „Hrvat još nije čovek“, tu notornu činjenicu, prvi je izrekao i objasnio Milan Kangrga.

Za suštinu onoga što nazivamo čovek (za bitnost „čovekosti“, da ne kažemo, moralistički, ‘čovečnosti’), nacionalna pripadnost ne znači savršeno ništa.

Ukoliko je čovek u određenom društvu egzistencijalno ugrožen zbog te, u stvari nebitne, odlike nacionalne pripadnosti, utoliko i samo utoliko ta nevažnost postaje nešto važno – to neodređujuće postaje nešto odredivo. Tu imamo posla sa opakim, simplifikatorskim diskursom nacionalizma koji nacionalnost uzdiže na ontološki nivo. Ta semantička konfuzija, taj genocid smisla i značenja, teorija je za praksu masakriranja ljudi.

Bez ijednog jedinog razloga, apriorno, pre nego što su ga i gledale, mnoge su javne ličnosti u Srbiji oklevetale film Andželine Džoli kao čudovišno antisrpsko delo, kao niz pokretnih slika koji ima jedan jedini cilj – da pokaže kako biti Srbin znači biti zlikovac. Ta kleveta, izraz manije gonjenja nacionalističkih histerika, bila je dovoljna da se u Beogradu ne održi zvanična premijera filma, u kojem, vrlo dobro, igraju i mnogi srpski glumci, te da se, uz prisustvo policije, film prikazuje bez ikakve objave, čak i bez plakata ispred bioskopa.

Stupidne manipulacije

Drugog marta, u petak, na jedinoj projekciji, u jedan sat pre ponoći, u sali „James Dean“ bioskopa Tuckwood, film je gledalo tridesetak gledalaca, a to, kad je reč o posećenosti domaćih bioskopa, nimalo nije zanemarljiv broj. Prema prodaji ulaznica, za tih deset dana prikazivanja, film „U zemlji krvi i meda“ bio je na trećem ili četvrtom mestu. O tome, nigde ništa nije rečeno, a svi su mediji „s ponosom“ isticali da je na premijeri filma, koja je zapravo održana u tajnosti, bez ikakve medijske najave, prisustvovalo samo dvanaest (neki pišu i samo pet) gledalaca.

S obzirom na pokazanu zainteresovanost publike, uprkos zavetu ćutanja o njegovim projekcijama i uprkos strahu, raspirivanom nacionalističkom propagandom o „antisrpskom delu“, koji je mnoge odvratio da ga javno gledaju, potpuno je nerazumno, naročito u komercijalnom smislu, da je film tako urgentno skinut s repertoara.

Mnogima koji su u Srbiji osuđivali prvenac Džolijeve kao propagandno delo protiv srpske nacije, to nije bilo dovoljno, nego su pokušavali da ponize i samu autorku filma, nazivajući je pogrdnim imenima, a oni delikatniji među tim prosuditeljima dela koje nisu videli, niti nameravaju da ga ikada gledaju, nazivali su je „glumičicom“. U tom se deminutivu, korišćenom za posprdno imenovanje jedne megazvezde najveće industrije filma na svetu, uzgred rečeno, odlične glumice, vidi sav jad malograđanštine koja ne može da trpi čak ni zasluženi uspeh onih koji ni na kakav način ne ugrožavaju njenu sankrosantnu prosečnost.

Nikola Milošević je, u leto 1987, na jednoj književnoj večeri, tadašnjoj vlasti Slobodana Miloševića, dakle u vreme kad je pošast nacionalizma galopirajući osvajala srpsko društvo, zamerao ne toliko što laže, koliko što laže tako glupo. Četvrt veka od početka tog najneinteligentnijeg laganja u političkoj istoriji Srbije, koje dvostruko vređa, suočavamo se sa istim takvim glupim laganjem koje seje strah, i to u vezi s jednim filmom. Sve to traje monstruozno dugo.

Nacionalistička paranoja

Optužba filma „U zemlji krvi i meda“, došla je najpre od živih mučenica i hrabrih aktivistkinja Majki Srebrenice, i to dok još nije ni počelo snimanje, na osnovu fame o zapletu u scenariju. Kako je moguće da se Bošnjakinja koju su silovali srpski ratnici u logoru, zaljubi u jednog od tih vojnika – isporučivalo se tada pitanje, uz zahtev da se snimanje takvog filma na svaki način onemogući. To, dakako, nema nikakve veze s karakterom ljubavne veze, prikazane u filmu.

Počevši od takve optužbe, izrečene od strane časnih svedokinja, zavedenih glasinom moralističkih policajaca islamsko-bošnjačkog nacionalizma, film Andželine Džoli je u Bosni, posle sarajevske premijere, doživeo sasvim suprotnu, ali podjednako izopačenu, kvalifikaciju, izrečenu iz usta, ni manje ni više do samog reisu-l-uleme, velikog muftije Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini: Film „U zemlji krvi i meda“ je „najbolje što se desilo BiH posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma“, rekao je efendija Cerić, objašnjavajući da je posredi „dokaz agresije i genocida na naš narod“.

Ove reči poglavara Islamske zajednice u BiH, samo su druga strana one medalje gluposti i straha, na kojoj su, u isto vreme, otiske svojih reči ostavili služitelji srpskog nacionalizma.

Niti Dejtonski sporazum može biti u vezi s filmom Andželine Džoli, niti je, pak, taj film dokaz genocida (koji je dokazan na međunarodnom sudu za ratne zločine), isto tako kao što to niti je antisrpski film, niti je dokaz za organizovana silovanja žena u Bosni tokom rata (to je, takođe, dokazano i krivično sankcionisano na suđenju u Haškom tribunalu).

Sva ta nacionalistička paranoja, s jedne strane u strahu i poricanju očiglednosti, s druge u egzaltaciji osuđivanja i osvete na sasvim imaginarnom mestu, zamaglila je sam film o kojem je reč.

Ljubav i indoktrinacija

Tema filma „U zemlji krvi i meda“ nije ratni zločin silovanja, kako se o tome uobičajeno pisalo, na ono malo mesta na kojima je o filmu uopšte suvislo raspravljano. Logori za žene, nad kojima se morbidno seksualno iživljavaju vojnici, centralno su mesto radnje.

Glavni junak filma, Danijel, psihički je raspolućen između ljubavi prema Bošnjakinji i odanosti nacionalnim ciljevima u ratu koji, kao kapetan srpske vojske, vodi protiv nacionalnih ciljeva bošnjačke strane. Taj lik, koji tumači Goran Kostić, predstavljen je kao izuzetno duševan čovek, sposoban za ljubavnu požrtvovanost i kadar da prekorači granice dozvoljenog u određenim okolnostima. Istovremenom, on je indoktriniran nacionalističkim pričama svog oca.

Taj otac, general Nebojša – odlično ga igra Rade Šerbedžija – prikazan je kao rigidan, ali i požrtvovan, neustrašiv čovek čelične volje (dakle, ne kao nacionalistička kukavica). On nije uspeo da prevaziđe strahovitu traumu iz detinjstva, kad su mu – o tome se u filmu nekoliko puta govori – Muslimani iz, po nepojamnom zlu čuvene, ustaške Handžar divizije, na najsvirepiji način ubili majku, oca, braću i trogodišnju sestru.

Danijel uviđa da su očevi nacionalistički stavovi nepravedni i opasni, ali, u realnom ratu protiv bošnjačke vojske, zaljubljen u Bošnjakinju Ajlu, koju čuva od silovanja, on se sve vreme grozničavo bori sa samim sobom, na rubu pameti. Kad, po nagovoru generala Nebojše, njegovog oca, jedan njegov vojnik siluje Ajlu, Danijel će ga ubiti.

Pošto su bošnjački vojnici bacili bombu u pravoslavnu crkvu gde gine puno srpskih boraca, glavni junak, u nastupu besa, i sam ranjen, ubija Ajlu, ženu o kojoj se nekoliko godina brinuo. Ako je već to učinio, što dramaturški ne predstavlja baš najbolje rešenje (kudikamo bi bolje bilo da je ubio oca), posle toga, jedino što može da učini, psihološki opravdano, jeste da i sebi metkom prosvira mozak. Džolijeva ga, međutim, odatle šalje da klečeći pred vojnicima UNPROFOR-a, nekoliko puta izgovori rečenicu: „Ja sam ratni kriminalac.“ To je najneverovatnije i najslabije moguće dramaturško razrešenje filma.

Motivacije, radnje, postupci

Kad se Danijel dogovori s Ajlom kako da joj pomogne da gotovo izvesno pobegne iz logora, i kad je, u tačno ugovoreno vreme i na tačno određenom mestu čeka da to bekstvo ostvare, a ona, ipak, ne dođe, odlučivši da ostane u logoru, to je, takođe, jedna neverovatna i gotovo nemoguća psihološka reakcija.

Kad ju je silovao onaj vojnik kojeg je poslao Danijelov otac (ogorčen što njegov sin Srbin voli i pomaže Bošnjakinji), Ajla (glumi je Zana Marjanović) odmah ode u kupatilo da se tušira. Žena, silovana prvi put, kao ovde Ajla, svakako da ne može tako spokojno da se potom tušira. Njeno psihičko stanje, sasvim je drukčije.

Samo zaljubljivanje u ovom filmu, koje je njegova dramaturška osnova, ostalo je nejasno. U jednom trenutku pomislimo da se glavna junakinja „zaljubljuje“ iz straha za svoj život, da je ‘privržena’ Danijelu samo zbog sopstvene bezbednosti, ali, postupci i radnje junaka, ubrzo demantuju tu pomisao. Džolijeva vidi istinsku ljubav i predanost između Ajle i Danijela, a da nam nije pokazala taj fatalni trenutak zaljubljivanja.

Ima puno psihološki nemotivisanih radnji i postupaka likova u ovoj filmskoj drami. Šteta je što Džolijeva nije našla nekog veštog dramaturga da s njom sarađuje na scenariju, jer u filmu ima i odličnih sekvenci.

Istina o 50.000 silovanih „Bosanaka“

Kao mesto radnje, logori za žene i masovna silovanja, svakako, ostavljaju najupečatljiviji, tegobni utisak na gledaoca filma „U zemlji krvi i meda“.

Najveći odijum u našoj javnosti izazvao je podatak objavljen na kraju filma – da je tokom rata u Bosni i Hercegovini „silovano 50.000 Bosanaka“. Mnogima taj podatak deluje hiperbolizovano. Oni, zapravo, ništa ne znaju o realnim događanjima tokom „bosanskog rata“.

Najpre, recimo da za onaj smušeni plural u genitivu, ‘Bosanaka’, krivica pada na nekog anonimnog prevodioca koji ne vlada najbolje „našim jezikom“, Naravno, trebalo je da piše ‘Bosanki’, tada bi se kod nas nacionalisti i njihovi simpatizeri manje sprdali sa suštinom rečenice koja ukazuje na masovnost silovanja. Broj od 50.000 odnosi se, dakle, na sve žene silovane tokom rata u BiH, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

Drugo, a bitnije. Precizan broj izvršenih delikata silovanja tokom rata u Bosni, nije poznat. Razumljivo je da su mnoga silovanja ostala neprijavljena, iz razloga osećanja sramote od strane žrtve i njenog straha od žigosanja u patrijarhalnom bosansko-hercegovačkom društvu. Osim toga, mnoge žene su posle silovanja ubijene. U svakom slučaju, utvrđeno je da silovanja, izvršenih kao deo strategije borbenih dejstava, kao izraz ratne osvete i pretnje, nije bilo manje od 20.000, i da nije bilo više od 50.000.

O tome je pisao Human Rights Watch 1998. i Amnestz International 2009. godine. Postoji i izveštaj Ekspertske komisije iz 1994. Presuda Haškog tribunala, izrečena 22. februara 2001, za silovanja u Foči, kojom je prvi put pred jednim međunarodnim sudom, seksualno porobljavanje kažnjeno kao zločin protiv čovečnosti, najbolje predočava ovaj užas. Da je Andželina Džoli koristila obrazloženja ove presude i popis delikata, u njenom filmu, u logoru za žene, ne bi se našle samo punoletne žene!

Navedimo ovde, pojedine delove iz osuđujuće presude!

„Ono što dokazi pokazuju jeste da su pripadnici oružanih snaga bosanskih Srba silovanje koristili kao instrument terora. Taj im je instrument stajao na raspolaganju da ga primene kada i protiv koga su hteli… Ono što dokazi pokazuju jeste da su srpske snage mogle da uspostave i da vode zarobljenički centar za mnoštvo muslimanskih žena, kao što je to bila sportska dvorana „Partizan“ nadomak zgrade opštinske policije u Foči, odakle su žene i mlade devojke redovno odvođene na druge lokacije radi silovanja… Neke od tih žena zapravo to još nisu ni bile – po svim standardima, one bi se mogle nazvati devojkama ili devojčicama. Uzmite u obzir priču o „AB“, dvanaestogodišnoj devojčici iz Foče. Dana 3. septembra 1992, „AB“ je s drugim devojkama izdvojena iz grupe žena koje su bile zarobljene u sportskoj dvorani „Partizan“. Te su žene bile na putu za Goražde, gde je trebalo da budu razmenjene. Tokom tog putovanja, „AB“ je izvedena iz autobusa, odvojena od svoje majke koja je takođe bila u autobusu, i odvedena u jednu kuću gde je podvrgnuta višestrukim silovanjima tokom perioda od nekoliko meseci. Ta kuća, koju su držali vojnici koji su bili deo vojske bosanskih Srba (VRS), postala je jedna od najzloglašenijih kuća u Foči, u kojoj su devojke i žene bile zarobljene i silovane.

Osim toga, bile su prisiljene da obavljaju kućne poslove kao što su pranje, kuvanje, pranje veša i čišćenje. Svaki od vojnika koji su bili tamo prisvojio je po jednu devojku za sebe i te su devojke bile njihovo ‘vlasništvo’ za sve vreme dok su tamo bile zarobljene. Žrtve su višestruko silovane, seksualno zlostavljane i često premlaćivane. Za vreme dok je držana u toj kući, „AB“ je odvođena i na druge lokacije, gde je protiv volje bila zatvorena i po deset dana i gde su je silovale grupe srpskih vojnika. Na kraju, devojke su odvedene u kuću izvesnog Drageca, koji ih je iznajmljivao kao prostitutke drugim vojnicima i drugim ljudima. Na kraju, „AB“ je prodata jednom muškarcu za 200 nemačkih maraka. Od tada nikad više nije viđena.“

Kakva bi tek uvreda za nacionalistički moral u Srbiji bilo to da je umesto zrele devojke Ajle, junakinja filma Andželine Džoli bila pomenuta dvanaestogodišnja devojčica!