„Ulice koje su bile moje, postaju nebezbedno mesto za mene“: Zašto naučnici u Srbiji plaćaju ceh javnog govora?

U poslednjih nekoliko godina, na domaćem terenu vode se žučne rasprave oko toga da li je bezbedno eksploatisati litijum iz doline Jadra. Takođe, od pada nadstrešnice Novom Sadu u novembru prošle godine, o tome koje karike državnog sistema su popustile do te mere da posledica bude pogibija 16 ljudi.

Naučna zajednica imala je mnogo toga da kaže o oba problema. Ali, ako bi ti zaključci bili u suprotnosti sa stavovima vladajuće struje, tabloidi bi imali mnogo toga da kažu o naučnoj zajednici.

Na temu litijuma među najglasnijim protivnicima eksploatacije ove rude u Srbiji našli su se dr Dragana Đorđević, naučna savetnica na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, i Aleksandar Matković, naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. Posledično, njihova imena našla su se u brojnim naslovima režimskih tabloida. Optuživani su da su „lažni ekolozi“, „fanatici“, „vođe protesta“, a gotovo svaki tekst „obogaćen“ je ličnim podacima uz premise pogrdnih epiteta.

Sa druge strane, dekanka niškog Filozofskog fakulteta, Natalija Jovanović, osim što je targetirana zbog izričite podrške studentskim zahtevima i blokadama, proživela je i po život rizičan fizički napad. Tokom protesta „Pod lupom nauke“, jedna žena nasrnula je na nju nožem, i tom prilikom posekla joj ruku.

Sve ovo otvara pitanja o granicama slobode izražavanja, zaštiti ličnih i profesionalnih integriteta, kao i o ulozi nauke u našem društvu. Koliko je bezbedno baviti se naukom u Srbiji? Kako vladajući režim percipira, prihvata ili ne prihvata naučne ideje, i da li naučnici treba da se klone javnog prostora kako bi bili sigurni?

Kako za naš list pojašnjava Aleksandar Matković, targetiranja i pretnje za metu su najpre teške na psihološkom nivou, posebno jer se neminovno zalazi u intimu osobe ka kojoj je napad usmeren.

„Zapitao sam se par puta da li sam ja i dalje dobrodošao u ovoj zemlji, šta ovo znači za nauku. Jer sam bio meta, iako nisam uradio ništa ilegalno. Napisao sam tekst zasnovan na činjenicama o Rio Tintu i objavio ga u Danasu. Koristio sam javno dostupne izvore, Narodnu Banku, Zavod za statistiku, APR… Da li je to povod da se nekome zameri? I ako da, u kakvoj to zemlji živimo i zašto uopšte ta zemlja ulaže u nauku, ako će onda od nje da se sklanja nasilnim sredstvima? S druge strane, čitava stvar me je navela da promislim ponovo i ulogu nauke u društvu. Mislim da su prošla vremena kada možemo ostajati nemi i mislim da će se od naučnika sve više i više očekivati da se bore, da brane društvo. Jer srljamom ka mešavini korporativnih interesa i državne sile“, kaže naš sagovornik.

Naučnici koji su targetirani saglasni su u tome da su napadi, ustvari, deo šire kampanje koju ova vlast sprovodi nad naučnom zajednicom.

„Ukoliko se pogleda poslednjih šest-sedam meseci, imamo, pored mog slučaja, i diskreditovanje rada Dragane Đorđević od strane Ane Brnabić i članova vlade. Takođe, cenzuru osam naučnika na Zavodu za zaštitu životne sredine, hapšenja naučnica i naučnika koji su kritikovali Rio Tinto u Srbiji. Svedoci smo jedne kompleksne fizičke i ideološke diskreditacije rada naših naučnika. Da ne pominjem i portale poput Kopacemo.com“, podseća Matković.

Da nikome nije prijatno kada ga tabloidi targetiraju saglasna je i dr Dragana Đorđević. Ipak, kaže ona, to što je česta meta režima nije uticalo na njeno bavljenje naukom, a kako dodaje, zapravo ni ne čita sve tekstove u kojima se provlači njeno ime, jer ne prati provladine medije.

„Očigledno je da ovom režimu nije potrebna pamet. Ovoj vladajućoj strukturi potrebni su poslušni ljudi koji ne misle svojom glavom i kojima će se lako servirati sve što je štetno za društvo, zemlju i budućnost, a plasira se preko propagandnih medija. Njima su potrebni ljudi koji će to da usvajaju, a ne misleći koji vide šta nije dobro“, zaključuje dr Đorđević.

Sa druge strane, dekanka iz Niša Natalija Jovanović, kaže da se ulicama svoga grada nakon napada više ne kreće sama.

„Kolege me više ne puštaju iz vidokruga. Osećam se poprilično nesigurno, ugroženo, uznemireno. Ne osećam se dobro. Strah me je da izađem iz stana, iz kancelarije, bez da neko nije pored mene. A taj strah sa mnom dele moje kolege i porodica“, pojašnjava ona.

Kako dodaje, od kada su krenula targetiranja i napadi, potpuno joj se promenio svet, odnosno svakodnevnica.

„Ulice koje su uvek bile moje odjednom postaju teško, nebezbedno mesto za mene. Ipak, nijedan napad neće me sprečiti da nastavim svoju borbu za uverenja iza kojih stojim. Glavnu snagu mi daju porodica, kolege i studenti“, odlučna je Jovanović.

Nepokolebljiva je i u odluci da se, uprkos pretnjama, njen glas i dalje javno čuje. Jer kako kaže, bez obzira na okolnosti, nikada joj se nisu javljale misli da
se zbog pritisaka povuče iz javnog prostora.

„Sve što tabloidi pišu je apsolutna laž. Ja to znam, i ljudi širom zemlje, od kojih mi svakodnevno pristiže podrška. Svi znaju ko sam i šta sam, da nikada nisam odgovarala ni za saobraćajni prekršaj, kamo li za nešto drugo. Savest mi je potpuno čista i nemam nikakvu dilemu da li treba da se povučem. Nasuprot, smatram da mi koji smo bili meta moramo naći snage da se izborimo do kraja i da drugima budemo primer“, poručuje naša sagovornica.

Kao i Đorđević i Matković, napade na naučnu zajednicu Jovanović vidi kao osmišljenu strategiju za diskreditaciju naučne misli, od strane ljudi iz vrha države.

„Sve pristiže iz „kuhinje“ onih koji su na vlasti. A da bi se naučnici osećali sigurnije i bezbednije u našoj zemlji, potrebno je mnogo izmena. Na prvom mestu, moramo biti institucionalno sigurni, da se preko noći ne donose uredbe i ne menjaju zakoni. Da se ne targetiraju pojedinci, da se ne urušava integritet pojedinačnih naučnika, a potom i integritet ustanove u kojoj rade. Očigledno da nekome jako smetaju državni fakulteti, jer smo se izborili za određeni nivo u akademskoj zajednici. Jasno je da onaj ko završi državni fakultet, iza toga stoji kvalitet, a sada se sve radi da se to poništi“, poručuje profesorka Jovanović.

Sadržaj ove publikacije ne odražava nužno stavove Evropske unije