Veliki nacrt za život

Tako je, pre devet godina, kad se definitivno vratio u Beograd, govorio Mihajlo Mihajlov, veliki intelektualac, pisac, profesor, filozof, „disident br. 2“ iz Titovog vremena, jedini čovek kome je oduzeto (kasnije vraćeno) državljanstvo. Ostalo je zabeleženo da je na robiji čak 43 dana štrajkovao glađu samo da bi se izborio za prava zatvorenika. Iako je uporno odbijao da se angažuje u politici, ipak je 1992. godine pristao da se nađe na listi Građanskog saveza na izborima. Izgubio je i izbore i posao na Radiju Slobodna Evropa – jer su oni zabranjivali bilo kakav politički angažman.

Kad je Miša 1978. otišao silom prilika iz zemlje, predavao je rusku književnost – za koju je bio neprikosnoveni autoritet – na više američkih univerziteta. Ni politička emigracija ga nije prihvatala jer, po njihovim strogim kriterijumima, nije bio dovoljno ni antikomunista, ni antititoista, ni antimarksista, ni nacionalista, jer nije mrzeo svoje progonitelje već je pokušavao da ih razume, da u njihovim idejama izdvoji žito od kukolja. Govorili su za njega da je „korisna budala“, jer načinom svoje pobune samo ojačava Titov režim.

Pričao mi je da su mu jednom prilikom američki agenti rekli da poseduju pouzdane informacije da je UDBA poslala ljude sa zadatkom da ga likvidiraju, ali da ne brine jer su oni pojačali obezbeđenje. Miša je poludeo, ne od straha od atentata, već od činjenice da je okružen gomilom ljudi koji brinu o njemu, a on nije želeo tako da živi. Zato je, uprkos zabrani čuvara, uspeo da u – čini mi se – Njujork Tajms, ubaci informaciju da se „iz pouzdanih izvora“ saznaje da se sprema atentat na njega. Uskoro su ga domaćini obavestili da više ne mora da brine jer su se atentatori, nakon teksta u novinama, vratili kući neobavljena posla.

Njegov povratak na domaću javnu scenu dogodio se devedesetih. Tada sam, kao urednik Nedeljne Borbe, predložio glavnom uredniku Staši Marinkoviću da Mihajlova angažujemo kao kolumnistu. Tako je počelo u Borbi, nastavilo se u Našoj Borbi, a, dok je mogao, sarađivao je i u Danasu.

Kad se vratio u Beograd i kupio stančić od tridesetak kvadrata na Obilićevom vencu, počeo je da okuplja prijatelje na beskrajne debate o titoizmu, socijalizmu, liberalizmu, demokratiji, slobodi, nacionalizmu. Tu sam, najčešće, sretao Nebojšu Popova, Gordanu Logar, Nikolu Barovića, Mirka Đorđevića, Borku Pavićević, Latinku Perović, Stojana Cerovića, Vesnu Pešić, Zdravka Gvera, Dragoša Ivanovića, Žarka Koraća… Scenario je uvek bio isti: svi dobijemo jelovnik sa jelima sa roštilja. Kad se opredelimo, zove se obližnji restoran Proleće i naručuje večera. Dok roštilj ne stigne, obavezno se pije Mišino omiljeno piće – disidentska votka. To je ruska votka kojoj su dodati sitno iseckani parčići ljutog rena. Kad se završi sa večerom (ne i sa votkom), počinjala je ozbiljna debata. Ponekad i do zore. Prijateljstvo s Mišom često se plaćalo teškim mamurlukom.

Miša je bio izuzetno duhovit i uvek vedar. Često je umeo da nas iznenadi, nasmeje, ponekad i uplaši. Nisam mu dozvoljavao da mi zapali cigaretu, jer mi je cigareta nekoliko puta nestajala u njegovom upaljaču-igrački. Uplašite se kad vidite da mu po stanu gamižu razne bube, skakavci, miševi, gliste, igračke koje je kupovao po celom svetu. Uostalom, o ovome je nadahnuto pisao Bora Ćosić u Beogradskom konzulu.

Pre nekih pet-šest godina, nazove me Miša sa predlogom da sutradan odemo na večeru kod Karađorđevića u Beli dvor. Rekao je da je to Karađorđevićeva molba jer želi da upozna neke od predstavnika „druge Srbije“ i protivnike monarhije, a dosta mu je klimoglavaca i ulizica koje ga okružuju. Odmah sam ga odbio. „Ali – molećivo će on – drugi su pristali, recimo Borka i Gordana“. Nisam mogao da verujem, ali sam mu odgovorio: „Ako su čak i one prihvatile, onda računaj i na mene“. Odmah sam, besan, nazvao Borku. Pre nego što sam joj bilo šta rekao, ona je osula paljbu: „Kako si samo mogao da pristaneš na večeru? Onda ni ja nisam smela Mišu da odbijem.“ Slično mi je odgovorila i Gordana. Tako smo se u Belom dvoru našli, ako me – kako bi rekao Viktor Ivančić – Alchajmer ne vara, sem Gordane, Borke, Nikole i Mirka sa Obilićevog venca, još i Drinka Gojković, Branka Prpa, Sonja Biserko, Gordana Suša, Biljana Kovačević – Vučo… Ne verujem da su Karađorđevići ikad imali tako neprijatne goste. Sve im je otvoreno i do bola iskreno sasuto u lice, pre svega da su se okružili sve samim kleronacionalistima i ekstremnim desničarima i da su, objektivno, nakon pada Miloševića, postali kamen o vratu krhke srpske demokratije. Aleksandar je crveneo i zamuckivao, Katarina je zajapureno jurila za dvorskim fotografom i vadila filmove iz aparata. Na kraju, još jedno iznenađenje: Miša me moli da se o ovom susretu ništa ne objavljuje jer je tako obećao Aleksandru. „Ali, ne brini – dodaje zaverenički – već ću smisliti nešto“. Posle nekoliklo dana u redakciju Danasa stižu Sremske novine, a u njima izveštaj sa ove tajne večere. Nije bilo teško pogoditi ko je bio informator. Sutradan smo preneli tekst, tek toliko da ostane neki trag.

Među Mišinim prijateljima ostala je dilema zašto se Miša definitivno vratio u Beograd. Naravno, niko nije bez rezerve uzeo njegovu zvaničnu verziju da je hteo da se „udubi u idejne i duhovne probleme savremenog sveta, posmatrajući uživo njihov razvoj na najbolnijoj tački planete“. Većina smatra da su glavni razlog ćevapčići bez kojih Miša jednostavno nije mogao, posebno onih iz (u međuvremenu ubijene) kafane Zora. S druge strane, Miša mi se iz Amerike često žalio na muke koje ima kao strasni pušač (tri pakle dnevno), da često razmišlja da zbog toga napusti Ameriku jer je „diskriminacija pušača prevazišla čak i rasnu diskriminaciju, oni kao da nemaju više rasne probleme, nezaposlenost, narkomaniju, mafiju, kao da su sve probleme ovog sveta rešili, još samo da se obračunaju sa pušačima koji, uzgred, gotovo svi puše američke cigarete“. Naterao sam ga da napiše esej o pušačkim mukama u Americi, što je i učinio. Tekst je objavljen u Nedeljnoj Borbi. Zato sam ubeđen da su cigarete vratile Mišu Beogradu. Uostalom, pušač sam, nisam ljubitelj ćevapčića, sem, naravno, onih sa sarajevske Baš čaršije.

Znam da su sve ovo uglavnom sitne, možda i suvišne, marginalije na jednom velikom „nacrtu“. Ali, to je ono što sam voleo kod Miše i što nikad neću moći da zaboravim.