Vojvođansko pitanje: Kome treba autonomija

Predsednik Pokrajinskog odbora ove stranke izjavio je, u tom smislu, da je „Srbija (je) otklonila jednu mogućnost da se raspadne… Ako nešto ima teritoriju, ambasade, službeni jezik i pismo, glavni grad… – šta to može biti nego država. Pokušali su da državni autoritet Srbije zamene nekim kvaziautoritetom AP Vojvodine i tu ih je Ustavni sud sasekao u korenu. I ta politika da se Vojvodina korak po korak odvoji od Srbije doživela je svoj 'staljingrad'.“

Na talasu oduševljenja odlukom USS, od jednog drugog funkcionera DSS, takođe smo imali prilike čuti trijumfalistički intoniranu ocenu o „velikoj pobedi srpske opcije na Ustavnom sudu“, čemu je pridodato i preuzimanje vlasti u Novom Sadu, kao „… kruna pobede tih snaga nad autonomašima u Vojvodini“.

Drugo lice takve „pobede“ raspoznaje se u žestokim reakcijama vojvođanskih političara koji imaju nedvosmisleno pozitivan odnos prema autonomiji Vojvodine. Nenad Čanak, čelnik Lige socijaldemokrata Vojvodine, upozorava da je Srbija odlukom USS „… ušla u 'igru na oštrici noža' iz koje se može izaći samo hitnim ustavnim promenama koje bi uvažile realnost, odnosno 'punu spoznaju složenosti Srbije kao države' i omogućile decentralizaciju vlasti“. U suprotnom, „… ako Srbija sama ne odluči da opstane i da se decentralizuje, a to su dve strane istog novčića, ubrzo ćemo gledati vrlo tragične posledice“, upozorava Čanak i zagovara formiranje „autonomističkog fronta“ u koji bi ušli stranke, intelektualci, predstavnici civilnog društva, strukovnih organizacija…

Da je „vojvođanski otpor neminovan“ misle i javno podvlače i predstavnici pokrajinske organizacije Liberalno-demokratske partije (LDP). „Ide se na sve rigidniji centralizam“, konstatuje potpredsednik Skupštine Vojvodine iz redova LDP Milivoj Vrebalov, dodajući da ukidanje dela nadležnosti Vojvodini može biti shvaćeno i kao „uvod u političku krizu“. Pored toga, njegov stranački kolega, potpredsednik LDP Dušan Mijić, ocenjuje da „ideja ustavnih promena i potrebe snaženja vojvođanske autonomije već postoji među građanima Vojvodine, i ko ne bude poštovao tu volju građana, koji su i 2006. godine rekli ne aktuelnom ustavu, oni će sami ispasti iz tog procesa“.

Za razliku od pomenutih i drugih autonomističkih stranaka, čiju žestoku autonomašku retoriku ne prati proporcionalno efektivna snaga i uticaj u republičkom parlamentu i pokrajinskoj skupštini, stranke koje su takođe pozitivno opredeljene prema autonomiji, ali sa više uticaja i odgovornosti na sceni vlasti, klone se radikalnije retorike i inicijativa za frontovsko objedinjavanje.

Tako, najuticajniji vojvođanski političar, Bojan Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine i potpredsednik Demokratske stranke (DS), do majskih izbora (2012) stožera vladajuće koalicije u parlamentu Srbije, danas najsnažnije partije u Vojvodini i, istovremeno, najsnažnije opozicione stranke u Srbiji, podvlači da je „Srbiji (je) potreban bolji Ustav od postojećeg, ali se plašim da uz odnos snaga kakav postoji u Parlamentu taj ustav ne bi bio povoljniji po Vojvodinu nego što je sadašnji“. Tome Pajtić dodaje da odluka Ustavnog suda Srbije „… nikako nije mogla biti u interesu DS-a“, jer „… najveće probleme nanosi upravo DS-u, čiji kadrovi vode Pokrajinsku vladu i druge institucije“. Takođe, indikativno je što je „… Ustavni sud (je) prvo evropske vrednosti proglasio neustavnim… Ne vidim po čemu je protivustavno da Vojvodina pomaže trudnice, socijalno ugrožene, penzionere, odnosno kako može biti suprotstavljeno najvišem pravnom aktu ove zemlje pravo da Pokrajina definiše razvoj poljoprivrede i strateške pravce razvoja ove najvažnije privredne grane“. A o već pomenutim „pobedama nad separatistima“ vojvođanski premijer kaže: „Najavama otcepljenja Vojvodine od Srbije bave se oni koji nemaju dobre namere ni prema građanima Pokrajine, niti pema građanima Srbije, već samo žele da obezbede glasove uplašenih građana koji dobro pamte procese dezintegracije Jugoslavije. U Vojvodini nijedna politička stranka ne traži odvajanje od Srbije, čak je stalno ponavljanje te teze uvredljivo za sve građane naše pokrajine.“

Najzad, ako bi se navedeni akcenti kontroverznih reakcija na odluku USS mogli svrstati u korpus „srpsko-srpskih konfrontacija“ oko modela državnog uređenja i tekućih alokacija društvenih resursa, red je da pomenem i političke reakcije Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), kao najuticajnije stranke mađarskog etnikuma u Srbiji. Tako, predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Mađara“ i bivši pokrajinski sekretar za upravu i propise Tamaš Korhec konstatuje da je „… ustav (je) svakako zreo za reviziju, ne samo zbog ove odluke ustavnog suda, već zato što su odredbe o pokrajinskoj autonomiji od samog starta protivrečne. I ne bi bilo loše da odluka USS-a bude fitilj da se u Vojvodini pokrene ozbiljna incijativa za ustavne promene i otvori ozbiljna politička rasprava o tome koji stepen autonomije je Vojvodini potreban, zašto je to potrebno, kako to građani vide…“.

U kontekstu političkih ideja da su nužne ustavne promene, predsednik SVM Ištvan Pastor konstatuje da „to ukazuje na to koliko se stavovi menjaju u zavisnosti od okolnosti u kojima se nađe neka politička stranka“, misleći na razlike stanovišta kad je na vlasti u odnosu na ideje iste stranke kad se nađe u opoziciji. Ne uočavajući realne mogućnosti da se pristupi promeni ustava, Pastor misli da se „… situacija sa nadležnostima APV može prevazići i bez promene Ustava, donošenjem posebnog akta koji bi mogao razrešiti aktuelne tenzije“. Procenjujući da, ipak, ima šanse za Vojvodinu, kroz saradnju pokrajinske i republičke vlade, za Pastora je „… svako konfrontiranje između Beograda i Novog Sada ili stvaranje nekakvog vojvođanskog fronta neprihvatljivo“.

Da neslaganja ipak mogu eskalirati do nivoa konflikta pokrajinske i centralnih vlasti upozoravaju nedavne vrlo oštre reakcije samog Pastora na izjave pojedinih republičkih ministara, kao i na odluku o rebalansu državnog budžeta. Govori se o „uvredama za dva miliona Vojvođana“; o ponašanju ministra finansija „kao tempiranoj bombi“ i slično.

Kako bilo, konflikt dobija institucionalnu formu izglasavanjem Zakona o budžetskom sistemu u republičkoj Skupštini (25. 9. 2012) i pokretanjem postupka za ocenu ustavnosti ovog akta od strane Vlade Vojvodine, zbog kršenja ustavne odredbe o 7% budžeta, koji se izdvaja za finansiranje APV. „Koristićemo sva politička i pravna sredstva da se ospori ta odredba zakona, pošto je ona nepravedna, protivustavna i suprotna pravu građana Vojvodine na razvoj i bolji i kvalitetniji život“, ističe u pisanoj izjavi za javnost pokrajinski premijer Bojan Pajtić.

Navedeno pokazuje da uveravanja predsednika Skupštine Srbije (do izbora 2014. godine – prim. ur.) Nebojše Stefanovića da će republički parlament biti „garant vojvođanske autonomije“, odnosno da „Vojvodina neće biti zakinuta, ali ni privilegovana“, nisu rezultirala i takvim odlukama centralnih vlasti koje će biti opšteprihvaćene od strane ključnih aktera političke scene Srbije. Pojavile su se ne samo žestoko kritičke reakcije vojvođanskih vlasti i civilnih organizacija, već i neke nove radikalne inicijative za ukidanje „svete krave“ Vojvodine.

Najzad, da bi se dovršilo problemsko situiranje predmeta naše analize posredstvom reprezentativnog mozaika aktuelnih debata i kontroverzi, uputiću i na nekoliko zanimljivih reakcija aktera civilnog društva. Tako, recimo, Momčilo Grubač, ugledni pravnik i profesor univerziteta, kaže: „Znamo da je Ustav donet bez konsenzusa Vojvodine o pitanju koje životno interesuje Vojvodinu – autonomiji… Ustav ima dva stava o utononomiji, jedan u pogledu južne, a drugi severne pokrajine, i već sama ta činjenica izaziva sumnju, podozrenje i nezadovoljstvo građana Vojvodine.“ Stoga, promena Ustava je jedino razumno rešenje, zaključuje Grubač. Ovu ocenu deli i politikolog Boško Kovačević, kada kaže „najvažnije je definisanje i rešavanje suštinskih pitanja i problema, a činjenica je da se to ne može činiti na osnovu Ustava definisanog pre šest godina, kad niste znali šta ćete sa Kosovom, šta ćete sa EU“.

U javnu debatu o posledicama odluke Ustavnog suda Srbije i ja sam se uključio iznevši ocenu da to sve predstavlja u simboličkom smislu novu „jogurt-revoluciju“ (1988), odnosno takvu arhaičnu interpretaciju države „… koja suspenduje istoriju, kulturu i sam život“. Takođe, upozorio sam: „Mudra Srbija tretiraće jedinstvo Srbije kroz jedinstvo različitosti, a ne kroz dresiranje sile“. U suprotnom, „ako se u rešavanju problema, koji je nastao odlukom Ustavnog suda, krene žestokom varijantom disciplinovanja pokrajinskih struktura i pokazivanjem ko je jači u toj utakmici između Pokrajine i Republike, mislim da se u tom slučaju može prizvati sablasno priviđenje separatizma kojeg danas nema u Vojvodini“.

Na ove teze, kao i na konstataciju da je „Vojvodina danas u sličnom položaju kao što je bila Slovenija krajem 80-ih godina prošlog veka“, te da bi „Vojvodina bila najveći gubitnik odustajanja Srbije od evropskih integracija i ponovnog dizanja zidova prema komšiluku“, „Dveri srpske“ i nekolicina akademika SANU, u okviru kampanje „Kome treba autonomija Vojvodine?“, upozoravaju na „velikoautonomaške tendencije izazivanja slovenačkog scenarija“ (!?) i intenziviraju kampanju za ukidanje autonomije Vojvodine.

Inače, da je u pravu Grubač kada kaže da „… u Srbiji postoji patološki strah od autonomije“ svedoči i nedavno objavljen prvi tom Srpske enciklopedije. Nakon egzaktne definicije pojma „autonomaši“, kao imena za „pojedince, političke stranke i pokrete, koji zahtevaju veći stepen političke autonomije određenog regiona ili pokrajine u državi“, sledi jedna krajnje problematična, nacionalpatriotska ideologizacija enciklopedijskog teksta. Kako drugačije shvatiti sledeće mesto iz enciklopedijske odrednice: „U periodu između dva svetska rata nosilac autonomaštva u Vojvodini bili su izvesni regionalno orijentisani intelektualci koji su napustili ideju srpstva, kao i u dobroj meri odnarođeni građanski sloj“ (Stanojević 2010, 411). Osim pomenutog perioda, autor Obrad Stanojević govori i o drugom „autonomaškom talasu“ (od 60-ih do 90-ih godina 20. veka), kao i o trećem, savremenom talasu, koji je započet 2000. godine.

Nova studija

Ovaj tekst je odlomak iz studije istaknutog politikologa Jovana Komšića „Vojvođansko pitanje u procesu srpske tranzicije (1988-2013)“. Knjiga pod ovim naslovima, u izdanju izdavačke kuće DanGraf d.o.o. (Danas) ovih dana izlazi iz štampe.