Zablude Nemačke

Ova istraga i kritika nemačkog modela izvoza izazvali su ogorčenje u Nemačkoj. Da li Nemačka postaje žrtveni jarac za evropske probleme ili je zaista u raskoraku sa EU i svetskom ekonomijom?

Nemci su dugo među najvećim eurofilima, ali se njihovo raspoloženje postepeno okreće protiv Evrope i zajedničke valute – evra. Nastala je otvorena anti-evro politička stranka, i iako nije ušla u Bundestag nakon septembarskih izbora, ima plodno tlo da napreduje. Ovo je tragično, jer Nemačka treba da bude pokretač razvoja vizije evropske budućnosti.

Za rastuću averziju nemačke javnosti prema evropskim integracijama – i za neuspeh kod mnogih Nemaca da shvate da Nemačka ima najviše da izgubi ako dođe do kolapsa evra – odgovorne su tri iluzije.

Za početak, Nemci su ubeđeni da su izuzetno dobro prebrodili krizu. Iako je rast BDP-a u 2009. naglo usporio, brzo se oporavio; nemačka ekonomija je sada za osam odsto veća nego što je bila. Isto tako, stopa nezaposlenosti je pala tokom krize, dostigavši 5,2 odsto, najniži nivo od ujedinjenja. I posvećenost nemačke vlade fiskalnoj konsolidaciji omogućila je da se postigne višak prošle godine, do 2018. očekuje se da višak bude u iznosu od 1,5 odsto BDP-a.

Takvi podaci stvorili su utisak da je nemačka privreda u ekspanziji i da budućnost nikad neće biti sjajnija ukoliko je slabije ekonomije evrozone ne obore. Ali, gledano iz dugoročnije perspektive, nemački ekonomski učinak je prilično razočaravajući. Istraživanje DIW Berlina je pokazalo da od lansiranja monetarne unije 1999, Nemačka je zabeležila neke od najnižih stopa BDP-a i rasta produktivnosti. Osim toga, plate jedva da su porasle; za više od 60 odsto nemačkih radnika su zapravo snižene. Plate su znatno više porasle na drugim mestima u Evropi, bez obzira na dubinu ekonomske krize. S obzirom na to da Nemačka takođe ima jednu od najnižih stopa investicija u evrozoni, rast BDP-a će verovatno biti među najsporijim u Evropi u narednim godinama, što znači da se plate neće značajno povećati.

Naravno, Nemci ne greše potpuno; kriza na periferiji Evrope slabi ekonomsku perspektivu rasta Nemačke. Ali oni treba da se sete da je samo pre jedne decenije Nemačka bila „bolesnik Evrope“ i da je snažan rast i dinamizam u Evropi značajno doprineo nemačkom oporavku. I moraju da shvate da su Evropljani svi u istom čamcu; što je dobro za Evropu dobro je i za Nemačku, i obrnuto.

Druga iluzija koja zavarava mnoge Nemce je da ostale evropske vlade jure njihov novac. Kao rezultat toga, Nemačka ne želi da se u potpunosti uključi u raspravu o evropskoj bankarskoj uniji, i to zbog verovanja da bi to dovelo do izlaganja nemačkih poreznika velikim rizicima i nepoznatim troškovima putem restruktuiranja banaka i osiguranja depozita. Slično tome, Nemci su bili kritični prema instrumentima monetarne politike ECB-a, posebno njenim programom „monetarnih transakcija“, a protivnici toga su se žalili nemačkom Ustavnom sudu da poništi uslovljenu šemu OMT-a za kupovinu državnog duga u evrozoni.

Takvo protivljenje izgleda kontraintuitivno, s obzirom na saopštenje EBC-a da program OMT smiruje suvereni dug tržišta i redukuje troškove pozajmljivanja u perifernim zemljama. Zaista, pružajući kredibilnu zaštitnu mrežu protiv rizika od kolapsa evrozone, ta šema je postala jedna od najuspešnijih mera uvedenih od strane ECB u skorijoj istoriji. Najrazumnije objašnjenje nemačkog odgovora je da mnogi Nemci gaje duboko nepoverenje prema drugim evropskim vladama i da veruju da one ne mogu da izbegnu stečaj.

Nemačka treća iluzija je da je trenutna kriza ustvari kriza evra. Iako je primamljivo od zajedničke valute praviti žrtvenog jarca, činjenica je da je evro doneo ogromne ekonomske i finansijske prednosti Nemačkoj, povećavajući trgovinu, donoseći veću stabilnost cena, konkurenciju i efikasnost.

Osim toga, kriza evrozone nema karakteristike krize valute. Evro nije precenjen niti se s njim loše upravlja, što bi podrilo konkurentnost i eroziju poverenja u dugoročnu stabilnost valute. Naprotiv, izuzetna otpornost razmene kursa evra pokazuje trajnu veru u njegovu stabilnost i održivost. Finansijska tržišta više ne veruju u to da će vlade uraditi sve kako bi spasile Evropu od krize.

Argument da krize potiču iz evrozone zbog toga što ona nije optimalna valutna zona je manjkav. Nijedna ekonomija nije optimalna valutna zona; postoje znatne razlike među američkim državama, pa čak i među nemačkim. Glavni izazov za dugoročnu održivost evra je nedostatak političke volje da se sprovedu odgovarajuće politike.

Autor je predsednik nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (DIW Berlin) i profesor na Univerzitetu Humbolt