Zanimanje poltron

Naprotiv – u svojim odgovorima baš je i sam podvlačio tačno ona mesta koja sam kritikovao – za nedorečenost, za banalnost, za nacionalističku nadutost, za malograđansku ispraznost, za kič prosede… i na taj način ih – možda nesvesno, ili uzavrelih emocija osvete ili odbrane, zaslepljen poltronskom epilepsijom u koju je upao – svesrdno osvetlio i tako potvrdio ispravnost mojih stavova.

Doduše – bilo je u svim njegovim odgovorima i poneke samoljubive izjave – na sve moje opaske o pogrešnim repertoarskim potezima koje vuče u SNP – AMS odgovara kako ja ne razumem ništa, jer ne shvatam koliko je to pozorište OZBILJNO!… U smislu – tu se temeljno proučavaju repertoarske pozicije, pa se to analizira, pa se to odlučuje, pa se to sve po zakonu i pravilniku… tako da ja ne pomislim da tu ima i drugih motiva – sebičnih, ličnih, poltronskih i podzemnih. Nema tobože ulagivanja svakoj trenutnoj vlasti, reprezentovanoj, sad u ovoj, sad u onoj ličnosti, od kojih se nekoj daje pet, od ukupno šest repertoarskih numera jedne godine, a onda se opet postavljaju dela koja su u drugim pozorištima čekala i po tri godine da bi konačno bila odbačena.

Kaže meni AMS, u odgovoru na kritiku predstave ĐAKON – o kojoj sam napisao da je pravi Plehanovljevski odraz i podrška ideje da se u Novom Sadu napravi ona skorašnja mitingaška, ulična predstava – bleda repriza jogurt-revolucije… kaže da je to samo sobom isključeno – jer je predstava odigrana samo par dana posle tog retrospektakla na nacionalne teme. Ali – kao odličan polaznik i, mogao bih slobodno reći, doktorand najvišeg kursa poltronstva, AMS je vredno radio i pažljivo PREDVIDEO kuda će se okrenuti svet – Dobro jutro čaršijo na sve četir' strane – pa je brže bolje čvrsto usmerio svoj SNP brod na kurs koji mu je od ranije najbliži – u mlake vode malograđanske sentimentalnosti. To nije samo poraz ukusa koji on uporno nameće i rediteljima koje poziva na saradnju, delima koje postavlja na scenu – nego tako i trajno TRUJE publiku, sve podilazeći njenim najnižim motivima. Tako je moguće da se i dela, inače dobrih pisaca, u ovom slučaju Isidore Sekulić, pretvore u sopstvenu suprotnost – da se prikažu u onom ključu koji je – s jedne strane DOMINANTAN nasilničkom voljom arhipoltrona AMS, a s druge strane je u taj stil, na neki volšeban način, nekom opsesivnom magijom – uspeo da kompletno spakuje i inače talentovane reditelje – u ovom slučaju Anu Đorđević.

Pravi poltron uvek radi samo za svoju korist, ali taj svoj egoistički rad prikazuje kao širokogrudu žrtvu za opštu stvar! Jer – ako se na repertoaru nalaze dela koja otelovljuju aktuelnu sliku sveta vladajuće političke i kulturne elite – to, tobože, treba da predstavlja ZAŠTITU od pogubnog smanjenja dotacija, čime bi valjda ta elita ucenjivala SNP, u slučaju da se igraju dobre i namerno provokativne predstave. Ovako, šta vam vredi i najveća scena možda na celom Balkanu – čak dve najveće scene, kao u Srpskom narodnom pozorištu, ako igrate otužne malograđanske mazarije – bez obzira na kom dramskom tekstu ih bazirali?! Zapravo – da, korist ima samo poltronska hijerarhija oko AMS-a, svi drugi su na gubitku! Pa čak i ta trenutna vlast, koja se busa u nacionalne grudi, moraće da shvati da LETARGIJA u koju ljude gura ovakvo pozorište, mora jednog skorog dana postati tako neizdržljiva – da će društvo i stanovništvo ili odumreti u dimu mlakih isparenja te sladunjave papazjanije – ili će, bojati se – EKSPLODIRATI od nagomilanog pritiska praznine.

Škola poltronstva najkorisnija je škola onih društava koja se kreću silaznom linijom. Nije AMS jedini koji je na čelu neke kulturne ustanove, a da je završio tu visoku školu, vrlo popularnu još u vremenima socijalizma. Ta ubitačna beskrajna traka, koja se na magnetofonu vremena vrti sa samo jednom frazom – NE TALASAJ, ubila je već mnoge institucije i čak mnoge kulture. Umetnost i pozorište, pogotovo – uništava svoju suštinu baš onda kad izgleda da se najviše približilo širokoj publici. Paradoksalno – masovnost, kojoj se teži po svaku cenu – upućuje zapravo pozorište na najjeftinije sadržaje i najgore stilske oblike, što naravno – UBIJA onu bitnu komponentu pozorišta – POBUNU protiv nemaštovite i podaničke stvarnosti. A to katastrofalno ubistvo najlakše se izvodi poltronskim poduhvatima iskazivanja bezgranične ljubavi prema trenutnoj vlasti, kao i podržavanjem lažne slike u ogledalu društva, naroda i nacije. Rezultati su već jako vidljivi.