Hitler i Staljin su bili beskrupulozni diktatori koji su počinili ubistva ogromnih razmera. Ali, dok je nemoguće zamisliti Hitlerov spomenik u Berlinu ili bilo gde drugde u Nemačkoj, statue Staljina su podignute u gradovima širom Gruzije (gde je rođen), a još jedna će biti podignuta u Moskvi kao deo proslavljanja svih sovjetskih vođa.
Ta razlika u stavu prevazilazi granice zemalja u kojima su ovi ljudi vladali. U Sjedinjenim Državama postoji bista Staljina u Nacionalnom muzeju posvećenom Danu „D“ u Virdžiniji. Nedavno sam večerao u jednom ruskom restoranu u Njujorku koji ima sovjetski inventar, konobarice u sovjetskim uniformama i slike sovjetskih lidera među kojima se ističe Staljin. Njujork takođe ima svoj KGB bar. Koliko znam, u Njujorku ne postoji restoran s nacističkom tematikom niti gestapovski ili SS bar.
Dakle, zašto se Staljin smatra relativno prihvatljivijim od Hitlera?
Ruski predsednik Vladimir Putin je prošlog meseca na konferenciji za novinare pokušao da to objasni. Upitan o planovima Moskve da podigne spomenik Staljinu, podsetio je na Olivera Kromvela, vođu parlamentarne strane u Engleskom građanskom ratu u 17. veku, i upitao: „Koja je prava razlika između Kromvela i Staljina?“ Sam je odgovorio: „Apsolutno nikakva“ i potom opisao Kromvela kao „lukavog igrača“ koji je „imao veoma nejasnu ulogu u britanskoj istoriji.“ (Statua Kromvela stoji ispred zgrade Donjeg doma Parlamenta u Londonu.)
„Nejasno“ je razumni opis morala Kromvelovog delovanja. Iako je promovisao parlamentarnu vladavinu u Engleskoj, okončao građanski rat i omogućio izvesni stepen verske tolerancije, takođe je podržao suđenje i pogubljenje Čarlsa I i brutalno pokorio Irsku kao odgovor na, kako je smatrao, opasnost od savezništva irskih katolika i engleskih rojalista.
Ali, za razliku od Kromvela, Staljin je bio odgovoran za smrt ogromnog broja civila, van okvira bilo kakve ratne ili vojne kampanje. Prema Timotiju Snajderu, autoru „Krvave zemlje“, dva, tri miliona ljudi je umrlo u gulazima i verovatno je milion ubijeno za vreme Velikog terora krajem 1930-ih. Još pet miliona je umrlo od gladi 1930-1933, od kojih su 3,3 miliona bili Ukrajinci koji su umrli zbog svoje nacionalnosti ili statusa relativno imućnih kulaka.
Snajderova procena ukupnog broja Staljinovih žrtava ne obuhvata one koji su uspeli da prežive prisilni rad ili unutrašnje izgnanstvo u strogim uslovima. Ako se oni uzmu u obzir, broju onih koji su užasno patili zbog Staljinove tiranije moglo bi se dodati još čak 25 miliona. Ukupan broj ubijenih koje Snajder pripisuje Staljinu niži je od uobičajeno spominjane cifre od 20 miliona, koliko je bilo procenjeno pre nego što su istoričari imali pristup sovjetskoj arhivi. To je, međutim, šokantan zbir koji je približan broju ubistava koji su počinili nacisti (što je obeležilo jedan kraći period).
Štaviše, sovjetska arhiva pokazuje da se ne može reći da su ubistva koja su počinili nacisti bila gora jer su žrtve birane na osnovu njihove rasne i etničke pripadnosti. I Staljin je birao neke od svojih žrtava po ovoj osnovi – ne samo Ukrajince već i pripadnike etničkih manjina čije su matice bile zemlje koje su se graničile sa Sovjetskim Savezom. Staljinovi progoni takođe su ciljali nesrazmerno ogroman broj Jevreja.
Nije bilo gasnih komora, a Staljinov motiv za ubistva svakako nije bio genocid, već pre zastrašivanje i gušenje pravog ili umišljenog otpora njegovoj vladavini. To nikako ne opravdava razmeru ubistava i hapšenja.
Ako postoji ikakva „nejasnoća“ u vezi sa Staljinovim moralnim kodeksom, to je možda zato što komunizam pobuđuje naše plemenitije emocije, pošto teži jednakosti za sve i okončanju siromaštva. Takva univerzalna težnja se ne može naći u nacizmu, koji se, čak ni površno gledano, nije ticao toga šta je dobro za sve, već šta je dobro za jednu pretpostavljenu rasnu grupu i koji je očito bio motivisan mržnjom i prezirom prema drugim etničkim grupama.
Ali komunizam pod Staljinom je bio suprotan egalitarnom, jer je apsolutnu vlast davao manjini i mnoge lišavao svih prava. Oni koji brane Staljinov ugled tvrde da je on izbavio milione od siromaštva; ali milioni su mogli biti spaseni iz siromaštva bez ubistava i hapšenja još nekoliko miliona ljudi.
Drugi brane Staljinovu veličinu na osnovu njegove uloge u pružanju otpora nacističkoj invaziji i konačnom porazu Hitlera. Ipak, Staljinova čistka vojnih lidera za vreme Velikog terora znatno je oslabila Crvenu armiju; potpisivanjem Pakta o nenapadanju između nacista i Sovjeta 1939. prokrčio je put za početak Drugog svetskog rata, a zbog njegovog slepila kada je reč o nacističkoj pretnji 1941. Sovjetski Savez je bio nespreman da pruži otpor Hitlerovom napadu.
Ostaje istina da je Staljin doveo svoju zemlju do pobede u ratu i do pozicije globalne sile kakvu nije imala ranije i u odnosu na koju je od tada beležila pad. Nasuprot tome, Hitler je svoju zemlju ostavio iscrpljenu, okupiranu i podeljenu.
Ljudi se identifikuju sa svojom zemljom i dive se onima koji su je vodili u vreme kada je ona bila najmoćnija. Time se može objasniti zašto su građani Moskve voljniji da prihvate statuu Staljina nego što bi građani Berlina prihvatili spomenik Hitleru.
Ali to može biti samo delimičan razlog za različit tretman prema ovim masovnim ubicama. I dalje me zbunjuje restoran sa sovjetskim motivima i KGB bar u Njujorku.
Autor je profesor bioetike na Univerzitetu Prinston i profesor laureat na Univerzitetu Melburn
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
