Zatvara se istorijski i ideativni krug

Ranko Munitić: ADIO JUGO-FILM (15)

Kako su se ’68 i crni talas odrazili na jugoslovensku kinematografiju, kako se razvijao mladi jugoslovenski film i koliki uticaj je na naše „filmske radnike“ imala Praška škola saznaćemo iz knjige zapisa „Adio jugo-film“ Ranka Munitića (1943 – 2009), nedavno preminulog scenariste i filmskog i televizijskog kritičara čija su kritičarska zapažanja obeležila stvaralaštvo mnogih sineasta i teoriju o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji.

Možda savlada i ovakva iskušenja, ali padne na ispitu prekonoćnog menjanja političke svesti, te po pitanju SSSR-a i Staljina zaglavi koncem četrdesetih – ako ne na velikom, pravom Golom otoku, zloglasnom poligonu za prevaspitavanje i satiranje neistomišljenika – centralnoj tabu-temi jugoslovenske politike – a ono u nekoj od manjih, diljem zemlje razmeštenih „ekspozitura“, kao što se, u prividno blažoj varijanti, događa 1985. Meši iz Kusturičinog „Oca na službenom putu“.

A možda ga, osumnjičenog za ko zna kakvu jeres, još u vreme borbe, tajno likvidira neko od drugova zaduženih za takvu vrstu pogubljenja, jedan od predstavnika zakona van zakona, tačnije zakona iza zakona, u stvari zakona koji je revolucija uzela u svoje ruke.

Ovaj avetinjski, zločinački motiv, slutnju krvi i mraka iza herojskog oreola partizanije, delimično su osvetlila već neka novotalasovska remekdela, i to im, mada prećutno, beše uračunato u najcrnje prestupe… Takav je partizanski istražitelj (Voja Mirić) iz „Tri“ (1965), koji šalje na streljanje „da neko ne pobegne“, jer „postajemo država a nemamo ni zatvora“… Takav je general Prekić (Ljuba Tadić) iz „Jutra“ (1967), onaj što naređuje da u potaji likvidiraju Aleksandru: „Ako noćas ostane živa, više je nećemo moći streljati; sutra počinje mir, sudovi, zakletve, ugovori, klimatska lečilišta, unapređenja i veoma retko – streljanja“… Takav je Jocić iz OZNA-e (Slobodan Aligrudić) u „Zasedi“ (1969), terenac koji po kratkom postupku odlučuje čija glava pada… Izvršioci ovakvih naređenja, Mladomir (Ljubiša Samardžić) iz „Jutra“, Gvozden i Isidor (Bata Stojković i Jovan Janićijević) iz „Delija“, ili Zeka (Severin Bijelić) iz „Zasede“, nesrećnici su koji nesvesno i definitivno prodaju dušu đavolu.

„Uvod u drugi život“ (1992) postavlja u prvi plan upravo takvog dobrovoljnog dželata, bivšeg kapetana Rodina (Aleksandar Berček), i uz njega, kao senku – nalogodavca, bezimenog Majora (Predrag Ejdus), ličnog Rodinovog demona.

Likom i sudbinom bivšeg kapetana zatvara se ceo ovaj istorijski, problemski i ideativni krug: mladić koji odlazi u partizane, postaje poverljivi egzekutor, tone u ludilo kada mu se počnu priviđati mrtvi, oni koje je ranije pobio, da bi nad njim nevidljivi aparat i dalje bdeo, čak i kad počne ubijati svoje najbliže…, to je stvarni, odistinski demon komunizma, konkretno ljudsko čudovište vladajuće ideologije, nakaza iz labaratorije jugo-socijalističkih drugova Frankenštajna i Moroa, zato duh isteran iz tamnog vilajeta političkih tabua na svetlost ekrana… Motiv transformacije čoveka u monstruma pod pritiskom vlasti dodiruje već Dušan Kovačević i Božidar Nikolić, 1984. u „Balkanskom špijunu“ (sa Batom Stojkovićem), bavi se njim i Goran Marković, prvo kroz lik muzičara Mihajla (Mustafa Nadarević) i „Već viđeno (1987), da bi ga dovršio („Tito i ja“, 1992, sa Lazarom Ristovskim), kao crnu karikaturu, avet pod belim čaršavom koja tetura kroz pomrčinu urlajući „Čuje se odjek koraka…“

Sve su to horori.

Ali ne u smislu u kom Ivo Škrabalo, 1984, u „Povijesti hrvatske kinematografije“ („Između publike i države“), etiketira „Okupaciju u 26 slika“ kao „politički horror-film“. Ovo nije fantastika. Deo je to i našeg života. To su naši bližnji, davno mrtvi ili ubijeni, lešine iz tajnih jama koje s vremenom što odmiče sve jače zaudaraju.

Ishodišni gresi, središnje obmane i završni kolaps jugo-socijalizma, dobijaju tako celovit kinematografski izraz. Ono što 1947-1948. beše začeto sa Afrićevom „Slavicom“, Popovićevim „Živjeće ovaj narod“, Nanovićevom „Besmrtnom mladošću“ i Gavrinovim „Život je naš„, dovršavaju 1992. Radivojevićev „Uvod u drugi život“, 1993. Zafranovićev „Testament“ i 1995. Kusturičino „Podzemlje“.

Svođenje računa trajalo je skoro koliko i postojanje jugo-filma.

Nastavlja se