Od Teorije pravde Džona Rolsa (1971), knjige u kojima se raspravlja o načinima za ostvarenje pravednijeg društva redistribucijom objavljuju se sve češće i izazivaju sve veću pažnju.
Pre šest godina pažnju svetske javnosti privukao je Toma Piketi sa Kapitalizmom u 21. veku (Akademska knjiga, 2015), dok je 2016. holandski ekonomski istoričar Rudger Breman objavio Utopiju za realiste (srpski prevod Besplatan novac za sve, Dereta 2019).
Ove knjige nude argumente za progresivno oporezivanje najbogatijih društvenih slojeva.
Poslednji takav pokušaj (zasad) dolazi od dvojice francuskih ekonomista, Emanuela Saeza i Gabriela Zucmana.
Njihova knjiga Trijumf nepravde: Kako bogati izbegavaju poreze i kako da ih privolimo da ih plate (W. W. Norton & Company, 2019) nudi novo opravdanje za pravedno oporezivanje korporacija i ekstremno bogatih pojedinaca.
Autori predlažu dve novine: oporezivanje korporacija (bez obzira na to gde prijavljuju prihod) i porez na bogatstvo (ali samo za ekstremno bogate).
Reforma korporativnog poreza usmerena je na izbegavanje prednosti koje nude poreski rajevi.
Trenutno sve velike korporacije koriste prednosti poreskih rajeva u kojima plaćaju nizak ili nikakav porez na velike profite koje ubiru od prodaje svojih proizvoda.
Na taj način izbegavaju visoke poreske stope na korporativnu dobit u svojim matičnim državama (Amerika, članice EU itd).
Problem realnog oporezivanja korporativne dobiti je u suštini zatvorenikova dilema na svetskom nivou.
Ako se sve države sveta dogovore oko jedinstvene poreske stope od 25 odsto, uvek može da se nađe neko ko može da ne poštuje dogovor.
Pošto u međunarodnim odnosima ne postoji svetska vlada koja može da sprovede (garantuje) ovaj dogovor među državama, neke će se ponašati verolomno (rečeno žargonom teorije igara – hvataće krivine) tako što će ponuditi niže poreske stope tako da bi privukli prijavljivanje poreza na svojoj teritoriji.
To će podstaći beg korporacija u poreske rajeve i ostaviti matične države sa znatno nižim poreskim prihodima od onih koje bi mogle da imaju.
Saez i Zucman predlažu unikatno rešenje za ovakav problem.
Pretpostavite da se vlade iz Grupe 20 (G20) slože oko poreske stope od npr. 25 odsto, ali sa uslovom da korporacije plaćaju porez tamo gde su im sedišta, a ne tamo gde prijavljuju porez.
Ako Apple (registrovan u SAD) prijavi sav profit u poreskom raju (recimo, Andora ili Kajmanska ostrva) gde plaća dva odsto, SAD jednostavno naplati ostatak od 23 odsto.
Šta ako se isto desi unutar G20?
Članica G20 takođe može da hvata krivine i umesto 25, primen neku nižu stopu.
Ostale članice tada mogu da oporezuju dobit velikih koporacija ostvarenu na njihovoj teritoriji.
Ovim prestaje nadmetanje zemalja u snižavanju poreskih stopa, a karakter konkurencije se potpuno menja.
Umesto da se utrkuju u niskim poreskim stopama, sada bi se svetske privrede utrkivale obrazovanijom radnom snagom, kvalitetnijom infrastrukturom, većom kupovnom moći stanovništva, efikasnijom javnom administracijom itd.
Druga novina koju predlažu Saez i Zucman je porez na bogatstvo (wealth tax).
Ovo nije samo porez na dohodak, već porez na ukupno bogatstvo pojedinca.
Ovo otuda što se godišnji dohodak i godišnje bogatstvo mogu znatno razlikovati, pogotovo kod veoma bogatih pojedinaca.
Recimo, bogatstvo Vorena Bafeta vredno je 65 milijardi dolara, njegova godišnja dobit iznosi 3,2 milijarde dolara, ali on plaća samo 1,8 miliona (!) dolara na prijavljeni dohodak, što predstavlja efektivnu poresku stopu od 0,055 odsto.
Ovo je nepravedno i deluje regresivno, jer kao jedan od najbogatijih stanovnika Amerike Bafet plaća procentualno manji iznos u odnosu na ljude koji zarađuju manje od njega.
U Americi je ovo moguće jer se bogatstvo koje bogataši drže u hartijama od vrednosti (najčešće deonicama svojih firmi) ne oporezuje.
U Americi (kao i u Srbiji) vlada mišljenje da veliki porezi destimulišu želju za radom i privredni rast.
Ovo može da bude tačno, ali tek nakon što se empirijski utvrdi koja je tačka nakon koje povećavanje poreza postaje kontraproduktivno (u ekonomskoj teoriji se ovo utvrđuje na osnovu Laferove krive).
Manje je poznato da je granična poreska stopa na lični dohodak u Americi posle Drugog svetskog rata u jednom tenutku dosegla 94 odsto, a sve do 1963. iznosila više od 90 odsto.
Ipak, ovo nije dovelo do privrednog pada u istom razdoblju. Naprotiv.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
