Apsolutni horor film na svim nivoima: Širom Srbije protesti zbog neprimene Zakona o dobrobiti životinja

Pod parolama „Minut do 12 za primenu zakona“ i „Srbija uz šapice“, aktivisti su tražili primenu zakona u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu, Nišu, Subotici, Kikindi, Sremskoj Mitrovici, Požarevcu, Pirotu, Boru, Kraljevu, Čačku i Kragujevcu ispred sedišta 12 okružnih veterinarskih inspekcija i Uprave za veterinu u Beogradu, koji su nadležni za sprovođenje propisa o dobrobiti životinja.

Glumica Sofija Juričan je poznata i po tome što diže glas za pomoć životinjama, te je često možemo videti na protestima za njihova prava.

Prema njenim rečima, stanje jeste alarmantno. Ali ne ovih dana, nego ovih decenija!

– Eto još jedne teme koja iznova i iznova vaskrsava, pa i u ovo (ne)vreme. Nadam se da će možda, i među svim ostalim temama koje se odnose na nepoštovanje zakona i zloupotrebu istog, konačno biti rešena u nekoj boljoj budućnosti. Ali avaj, to posle toliko vremena, nakon više miliona zlostavljanih i ubijenih životinja, ilegalnih organizacija, odgajivačnica, zloupotrebe budžetskih sredstava, neukosti, demotivisanosti državnog sektora netransparentnosti i dobrog, unosnog posla teškog tolike milione – zvuči kao utopija – primećuje Juričan i dodaje „a gle čuda, sve bi se moglo rešiti (poput deus ex machine) poštovanjem već postojećeg Zakona“.

– Ovako civilni sektor cvili da bude uključen u rad javnih organizacija i sve pada na teret savesti nas Ljudi, koji pritisnuti epatijom činimo sve da ih zbrinemo i otrgnemo od muka i sigurne smrti. Dragi ljudi „budimo Ljudi“. Dokažimo da to jesmo. Izborimo se za one koji to ne mogu da učine – poručuje naša glumica.

Horor film je realnost za životinje u Srbiji

Zašto protestuje, pitali smo i aktivistkinju i umetnicu Deu Džanković, koja kao samo jedan od problema, koji bi zakon trebalo da reguliše, navodi veliki broj uzgajivačnica pasa koje niču širom zemlje, a reč je o hiljadama njih – u kojima se ženke koriste kao mašine za koćenje i „štancovanje“. U mnogima od tih mesta životinje se drže u uslovima koji su apsolutno nehumani, do te mere da predstavljaju potpuni horor za svako živo biće.

– Ti psi, pre svega, ne vide ni sunčevu svetlost i ne znaju ni za kakav život. Koriste se isključivo za razmnožavanje. A pored horor-priča zvanih uzgajivačnice – koje nisu lako vidljive – Srbija ima problem i sa azilima. Mislim da je većina nas videla snimke ili fotografije na društvenim mrežama, tih „azila“ koji se zapravo finansiraju našim novcem, iz budžeta, tj. iz naših džepova. Ti azili liče na koncentracione logore za životinje – ukazuje Džanković.

U slučaju da neko nije imao priliku da se sretne sa fotografijama ili snimcima „azila“, Dea pojašnjava da su u njima životinje nagurane preko svake mere u boksove – gomila životinja u jednom prostoru – sede u sopstvenom urinu i izmetu, a tamo im se i daje hrana, tamo se mrznu na betonu, pa čak, zbog užasavajućih uslova, dešava se i da jedu jedni druge.

– Dakle, pričamo o apsolutnom horor filmu na svim nivoima, s tim što je ovo realnost za te životinje u Srbiji – naglašava Džanković.

Ona ističe i da ovo nije samo pitanje života životinja u našoj zemlji, već pitanje nas ljudi, jer naš odnos prema životinjama govori sve o nama – o nivou kolektivne svesti i odgovornosti.

– Dozvoljavanje ovakvog nemara, nasilja i nehumanosti je ogledalo svih nas. Znam da je ovo jako teška tema, jer nije lako gledati ni suočiti se sa slikama i snimcima koji dokumentuju uslove u kojima žive napuštene ili ulične životinje u Srbiji. Ali, ako kao društvo žmurimo na patnju i bol…i ako je većini ljudi ovde normalno da bacaju kese sa mačićima i kučićima, a nije im normalno da sterilišu svoje ljubimce – onda ja ne znam čemu mi kao društvo možemo da se nadamo, kakvom iole normalnom životu, kada pogledamo šta ostavljamo iza sebe budućim generacijama – preispituje se Džanković.

Kada je reč o primeni zakona, ona kaže da je odgovornost na institucijama i zakonodavstvu, ali da, kako kaže, živimo gde živimo, te odgovornost pada i na pojedinca.

– Odgovornost je na nama. Mi smo ti koji moramo da zahtevamo primenu zakona, moramo da zahtevamo zatvaranje tih uzgajivačnica, kontrolu azila, odgovorno vlasništvo i sterilizaciju. Ovde više nije reč samo o životinjama kao takvima – koja su živa bića i imaju apsolutno pravo na dostojanstven život – ovo je pitanje nas samih. Odnos prema slabijem je ogledalo nas samih i osnov svakog civilizovanog društva. Ukoliko zaista želimo ka tome da krenemo, ovo mora da se reši – zaključuje aktivistkinja i umetnica Dea Džanković.

U Srbiji se niz zakonitih rešenja krši nečinjenjem

Da je jedna pametna glava jednom rekla da se nivo napretka jednog društva meri upravo njegovim odnosom prema životinjama, podseća Nenad Milojević, kinolog, međunarodni sudija za rad, odgajivač i osnivač „Instituta Kačari“.

– Ako pogledamo hrišćanski religijski pristup, tamo piše da su nam životinje date da se o njima brinemo. Ako gledamo evropske standarde građanskog društva, oni takođe propisuju i podrazumevaju adekvatnu brigu o životinjama. To su osnovni postulati uređenog društva – primećuje Milojević, podvlačeći da životinje ne mogu biti ispred ljudi i da se kod nas niz zakonitih rešenja krši nečinjenjem.

– Rešenja su doneta, i bila ona i savremena, njihovo nesprovođenje nas vraća unazad. Iako sam kinolog i kinofil, meni su ljudi ispred pasa. Imamo bunt prema nesprovođenju zakona kada su životinje u pitanju i tačno je da tim problemom treba da se bavimo, međutim, meni je čovek iznad, jer smatram da ne može doći do napretka u kontekstu odnosa prema životinjama ako imamo kršenje elementarnih ljudskih prava ili najblaže rečeno selektivan pristup u primeni – ukazuje Milojević.

On pojašnjava da trenutno postoji više razloga zašto je tako u našoj zemlji, ali izdvaja jedan: da rad vodi u grešku, naročito kada govorimo o radu u državnoj upravi.

Naime, kaže – ko radi, taj i greši, a ko ne radi, taj i ne greši. Svi oni koji žele da sačuvaju parče hleba gledaju da izbegnu rad, jer u takvoj situaciji u upravi postoji mogućnost, ”preživljavanja” a verovatno i napredovanja.

– Ako ne radite, niko vas neće dirati, a ako nešto uradite, a ustanovimo naknadno da ”nisam tako mislio” ili već, skloniće vas i smanjiti vam platu. Ima puno onih koji imaju znanje u državnoj administraciji, ali gledaju da prođe talas opasnosti po njih. Oni ne rade. S druge strane, trenutno u društvu imamo pokret koji želi nešto da promeni, koji ne može – kolokvijalno rečeno – da gleda kršenje zakona, iako kršenje ili nesprovođenje zakona može jedino sud da utvrdi, što dovodi do pat-pozicije – ukazuje kinolog, iznova ističući da moramo najpre rešavati probleme ljudi.

– Potpuno razumem ljude koji se zalažu za primenu osnovnih postulata zaštite životinja, jer ne možemo mimo sveta, ako idemo u tu Evropu koju smatramo civilizacijom. Ako želiš da budeš Rimljanin – ponašaj se po rimskim adetima. Ako želimo u Evropu, hajde barem da imitiramo njene vrednosti. Ili možda i ne želimo? Ne znam kako bih ovo mogao da interpretiram. Dakle, bez naše samopromene, ne deklarativne već suštinske, nijedna druga promena ne funkcioniše. Samopromenom moraju da krenu i oni koji rade u administraciji – oni moraju da ustanu protiv onih koji ne sprovode zakon koji su prihvatili ugovorom o radu i zaposlenjem u državnom organu – pojašnjava Milojević, ponovo podvlačeći da se u vanrednim situacijama najpre spašava čovek, pa tek onda pas. Ne može obrnuto – jer mi i dalje imamo Zvečansku.

Međutim, dodaje, mi kao ljudi imamo dovoljno kapaciteta da odredimo, obezbedimo grupu onih koji bi se starali o životinjama, kojima bi to bio delokrug rada.

Kršenja prava životinja u Srbiji dostigla nesagledive razmere

– Mi smo deo ove planete, koja, kako nekad kažu, nije nasleđena od naših predaka, nego pozajmljena od naših potomaka. Ljudi se često ponašaju prema planeti i životinjama veoma egocentrično i sve što ih okružuje žele da podrede sebi. Takav agresivan pristup ekosistemu će nas neminovno odvesti u propast. Dok se svest ljudi ne podigne na određen nivo, potrebno je obezbediti minimum kvalitetnih uslova za život (mada se uvek može polemisati o tome šta su zaista kvalitetni uslovi za život životinja) svih stanovnika ove planete – ukazuje Tamara Jevtović iz Vege zajednice.

Prema njenim rečima, kada se govori o dobrobiti životinja, treba se podsetiti pet sloboda: sloboda od gladi i žeđi, sloboda od nelagodnosti, sloboda od bola, povreda i bolesti, sloboda izražavanja normalnog ponašanja, sloboda od straha i patnje.

Te slobode su ustanovljene, kaže, kako bi se ispunio minimum standarda kvalitetnog života životinja. Međutim, životinje u Srbiji često nemaju ni ovaj minimum.

– Zakon o dobrobiti životinja kao krovni zakon u Republici Srbiji iz ove oblasti je napisan dobro, ali naravno, postoji mnogo prostora za poboljšanje. Dok ne dođemo do tih poboljšanja, prvi korak ka napretku bi bio primena postojećih propisa i veće angažovanje postojećih institucija koje se bave ovom tematikom. U prihvatilištima psi su često gladni i žedni, sa povredama; ljudi bacaju štence i mačiće zavezane u džakove; divlje životinje u javnim i privatnim zoo-vrtovima nemaju minimum uslova koji su u skladu sa njihovom vrstom, a lista se nastavlja. Neki ljudi na to okrenu glavu, prave se da ne vide šta se dešava, nalaze razna opravdanja za okrutne postupke ljudi, a drugi ljudi odluče da progovore protiv nepravde – zapaža Jevtović i dodaje da su kršenja prava životinja u Srbiji dostigla nesagledive razmere, i da se treba angažovati na različite načine, da se to momentalno zaustavi.