Zbunjivanje mozga i fantomska duša

U kojima se sistematska korupcija i pljačka krste patriotizmom. Uz to, lagano se transformiše i organizmička mitologija političkog vokabulara, a promene u jeziku oduvek su dobar indikator društvenih promena. Naime, Kosovo se sve češće naziva „dušom“, dok „srce“ polako izlazi iz političke mode. Metafora je odlična, jer od realnog, fizičkog i medicinskog pojma, koje je preduslov života, dospevamo na teren metafizike. I tu možemo i ostati. Jer, sa dušom ili bezdušni, svejedno, egzistencija može da se nastavi. Vitalne životne funkcije ponovo jašu.

Nedavna politika Srbije u vezi sa Kosovom i njena, nadajmo se, puzajuća transformacija zapravo imaju veze sa nečim što bi se moglo nazvati (socio)političkim sopstvom. Pojam sopstva, koji je pomalo teško objasniti, označava individualnu osobu iz sopstvene perspektive. Dakle, moje sopstvo je „ja“ iz mog ugla, onako kako vidim samoga sebe, ono šta ja sebi jesam. Političko sopstvo tada bi označavalo našu političku sliku samih sebe kao državnog entiteta – slika naših teritorija, istorije, karaktera. Dominantna slika ovdašnjeg političkog sopstva izlivala se u raznim formama: od pseudopsiholoških uradaka začinjenih nacionalizmom ŕla „Kakvi smo mi Srbi“ do geografskih karata tokom vremenske prognoze na državnom TV Dnevniku, koje su širenjem onih simbola za sunčano, kišovito i mestimično-nešto po Balkanu uvek hirurški precizno prikazivale političke ambicije zvaničnog Beograda.

I u redu, verovatno smo (još?) daleko od skidanja meteoroloških sunaca i oblačića iznad Prištine, ali se neka druga politička klima svakako menja. U pitanju je raskid sa iluzijom da Kosovo politički i (para)institucionalno pripada Srbiji, a ostale kosovske pripadnosti zdušno su prepuštene spomenutoj metafizici. O tome se radi u slučaju promene političkog sopstva Srbije. I, kako se pokazuje, ceo proces označen eufemizmom „normalizacija odnosa“ i nije onoliko dramatičan kao što se to pre samo nekoliko meseci moglo pretpostaviti. Štaviše, deluje i da je u javnosti dočekan sa gromoglasnim olakšanjem, koje je tiho samo zato što se ne sme izgovoriti naglas. Kako to? Prvo, drame nema zato što proces pokreću ljudi koji su svoje političke karijere izgradili na nacionalizmu čiji je Kosovo (ovaj put zaista) neraskidivi deo. A drugo, kao i posle svakog pijanstva i njegovih deluzija, svakom prija nešto otrežnjenja i bistrog uma. Ne može se večito skakati po stolovima, pevati uz širenje imaginarnog veša rukama, pucati i verovati da smo najjači i najlepši u toj balkanskoj krčmi. Šta god nam govorili noviji Kusturičini filmovi. Od mamurluka trenutno boluju samo oni koji su u toj lumperajki bili najglasniji: ekipa koja je (po)pila previše i/ili koja je lizala posebno tešku brlju.

U neuronaukama i u filozofiji rasprava o sopstvu kreće i od interesantnog pitanja: gde sam to ja? Ne samo geografski, veći egzistencijalistički. Tipičan laički odgovor glasio bi – „ja“ sam negde u svom telu. I da iz njega, bilo iz glave, bilo iz prepona, gledam negde napolje, ka svetu. Međutim, ovaj osećaj je samo nešto što naš mozak neprekidno konstruiše. Danas postoje dobro dokumentovane situacije osećanja „izvantelesnog iskustva“, u kojima osobe misle da plutaju negde izvan svog tela, kao i njihova savršeno racionalna, a ne mistična objašnjenja. Ovo se dešava zbog specifične stimulacije mozga, koja se može izazvati raznim stvarima (i sjajnim metaforama za politiku): povredama glave, redukcijom čulne percepcije (npr. vrećom preko glave i zapušenim ušima), upotrebom nekih halucinogenih droga, manjkom sna itd. To ne znači da mi – ili u popularnoj interpretaciji, naša „duša“ – zaista napušta naše telo. Znači samo da je mozak malo zaribao, pa umesto da stvara standardnu iluziju da smo u telu, stvara iluziju da smo izvan njega.

Celu stvar je moguće jednostavno izazvati eksperimentom „iluzije sa gumenom šakom“, koji su pre oko 10 godina osmislili psiholozi sa Univerziteta u Pitsburgu. Naime, potrebno je uzeti neku veštačku „šaku“ (dovoljno je napuniti gumenu rukavicu vodom ili vazduhom) i staviti nam je ispred nosa. Našu sopstvenu ruku tada treba staviti malo dalje, izvan vidokruga ili iza nekog kartona. Istraživačtada može uzeti dve četkice za slikanje, i paralelno nas gladiti po ruci (koju ne vidimo) i po gumenoj rukavici (koju gledamo). Posle izvesnog vremena ovog glađenja istraživačmože prestati da nas draška po našoj stvarnoj ruci, ali nastaviti da to radi sa lažnom i, abrakadabra, mi ćemo i dalje imati slatki osećaj dodirivanja. Iako je ono davno prestalo i mozgoprcačod psihologa češka samo gumenu rukavicu ispred nas. I, čestitamo, zbunili smo mozak do neraspoznavanja sebe i granica svog tela. Drugim rečima, mozak je ponekad priličan glupander. Što, uostalom, shvatimo i svaki put kad zaboravimo ime nekog ko nam se upravo predstavio. Neuronauke su naučno-fantastično brutalne. Naša slika sveta samo je projekcija na filmskom platnu koje zovemo umom ili svešću. Takođe, stvarnost se ne projektuje „uživo“, većje poput prenosa koji kasni nekoliko sekundi ili minuta. Taman toliko da dopusti brzu cenzuru, u slučaju nekakve nezgode – od iskakanja voditeljkine bradavice do uključenja gledaoca koji će da laprda kako je taj Hitler baš umeo sa Jevrejima. Mozak je režiser, cenzor i producent koji ima neke druge interese od objektivnog izveštavanja i nezavisnog novinarstva. Bodrijarovski „Matriks“ (The Matrix, 1999) braće Vačauski zapravo je (naučno)fantastično ispravan. A pogađa i tvrdnju da je svet u kojem su iluzije pojačane zapravo svet totalne kontrole i neslobode. Uostalom, jedan od braće Vačauski, Leri, danas se predstavlja i oblači kao Lena, dakle žena (tačnije, transrodna osoba). Stvari nisu onakve kako izgledaju.

Kosovo je taj famozni „fantomski ud“ ovdašnjeg političkog sopstva. A nakon 1999. godine dosadašnja politika bila je jedan psihološko-propagandni komplet za zbunjivanje mozga u iluziji da je „naše“ nešto što nije. Nadražujući nas tamo gde prija. O „Budućnosti jedne iluzije“ je 1927. godine pisao Frojd, misleći na religiju. O budućnosti naše iluzije odlučivaće se u (nekim) narednim pregovorima u Briselu. Da li su Kosovo i evropske šargarepe dovoljne za celokupnu reviziju političkog sopstva Srbije? Da li će rimski carevi i dalje biti „srpski“? A mi tako sjajni i neiskvareni u svojoj romantičnoj zaostalosti? Videćemo. Jer, umesto famoznog i reklamerskog menjanja slike o sebi u svetu mogli bismo da počnemo od menjanja slike o sebi – među samima sobom. O menjanju našeg sociopolitičkog sopstva, onoga šta mislimo da jesmo. Pablo Pikaso je navodno rekao da „umetnost predstavlja lažkoja nam omogućuje da shvatimo istinu“. Nadajmo se da nam politika može biti istina koja će učiniti da shvatimo laž.