Život i smrt LGBT izbeglica u Grčkoj i Turskoj

„Na njemu se videlo da nema novca“, seća se Sendi. „Ubeđivali smo je da ne pođe sa njim. Izgledao je sumnjivo. Ali nije nas poslušala. Trebao joj je novac.“  

Sendi stoji na onom istom mestu na trgu Taksim na kojem je stajala pre šest meseci, 17. decembra 2016, kada je njena prijatlejica Varda nestala u uličnoj gužvi subotnje večeri sa jednim turskim muškarcem. Tada ju je poslednji put videla živu.

Kao i Sendi, Varda je bila transrodna osoba izbegla iz Sirije. Obe su pobegle od rata i progona u potrazi za sigurnim utočištem u Evropi. Uspele su da stignu do Istanbula. Odbačene od lokalnog stanovništva i drugih izbeglica, morale su da prodaju seksualne usluge da bi preživele.   

„Pozvale smo je tri sata kasnije, ali njen telefon je bio isključen“, govori Sendi kroz suze dok joj se maskara sliva niz lice. „Otišla sam kući i pronašla je oblivenu krvlju. Jedva sam je prepoznala.“

Sendi je pokazala sliku mesta zločina koju još čuva na mobilnom telefonu. Varda je ležala na podu sa zjapećom ranom na boku i leđima. Ubica ju je rasporio, prerezao joj grkljan i odsekao genitalije.

„Na kraju je došla policija i odnela telo“, kaže Sendi. „Hteli smo da je propisno sahranimo, ali nisu nam dozvolili. Sahranjena je kao pseto.“

Varda je imala 30 godina, isto koliko i Sendi. Njeno poslednje konačište je groblje na periferiji Istanbula. Oko njenog neobeleženog groba raste poljsko cveće.

Kada je Sendi posle ubistva pozvala Vardinu porodicu u Siriji, sve što su imali da kažu bilo je to da je osramotila porodicu. Nisu dozvolili da se na groblju postavi spomenik. 

Policija nije pronašla počinioca, a ubistvo je prošlo gotovo neprimećeno u Turskoj, gde borci za ljudska prava kažu da su zločini iz mržnje protiv pripadnika lezbijske, gej, biseksualne i transrodne, LGBT, zajednice sve učestaliji.   

To je učvrstilo nameru mnogih LGBT izbeglica u Istanbulu da se po svaku cenu dokopaju zapadne Evrope.    

Tokom leta i jeseni 2017. godine, Balkanska istraživačka mreža, BIRN, pratila je neke od LGBT izbeglica na njihovom putu iz Turske u Grčku i druge evropske zemlje na severu.    

Posle zatvaranja uobičajenih izbegličkih puteva nakon zaključivanja sporazuma između EU i Turske o zaustavljanja daljeg priliva izbeglica u Evropu, primorani su da plaćaju švercere.  

San o boljem životu pretvorio se u noćnu moru nasilja i diskriminacije, a za izbeglice je počela nova drama straha i srušenih nada.

Njihove priče otkrivaju psihološke i fizičke traume sa kojima se suočavaju mnoge LGBT osobe među izbeglicama. Stigmatizacija i proganjanje ih prate na svakom koraku u njihovoj potrazi za azilom.  

Te priče ukazuju i na neuspeh zemalja domaćina i humanitarnog sistema da zaštite neke od najranjivijih osoba u najvećem migracijskom talasu raseljenih lica u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Iz razloga bezbednosti, sve izbegle LGBT osobe koje smo intervjuisali za ovaj članak želele su da budu predstavljene imenima koja su same odabrale.

Sendi, tridesetogodišnja transrodna osoba izbegla iz Sirije, kaže da je njena ubijena prijateljica „sahranjena kao pseto“. Foto: Aleksia Cagkari

Zločini iz mržnje

Prema definiciji iz UN Konvencije o statusu izbeglica iz 1951. koja obavezuje države da pruže zaštitu ljudima koji beže pred opasnošću, izbeglica je lice koje „opravdano strahuje da će biti progonjeno zbog svoje rase, svoje vere, svoje nacionalnosti, svoje pripadnosti nekoj socijalnoj grupi ili svojih političkih mišljenja”.

Mada se u konvenciji ne pominju LGBT osobe, EU direktiva iz 2011. precizira da je proganjanje zbog seksualne orijentacije ili rodnog identiteta dovoljan osnov za pružanje azila.

Niko ne zna koliko je LGBT osoba među milionima ljudi koji su tokom poslednjih godina napustili zone sukoba, bede i progona na Bliskom istoku, u Severnoj Africi i južnoj Aziji u nadi da će stići do zemalja na severu Evrope.   

Prema podacima Statističkog zavoda EU Komisije, od 2015. godine je oko 2,9 miliona ljudi podnelo zahteve za azil u zemljama EU.

Jedino Belgija prikuplja podatke o zahtevima za azil koje podnose LGBT osobe, ali ti podaci su dostupni samo za period od 2008. do 2012. U tom periodu je registrovano 4,4 odsto zahteva za azil u kojima se kao osnov navodi seksualna orijentacija ili rodni identitet podnosilaca.

U međuvremenu, u Turskoj, gde prema podacima UN agencije za izbeglice, UNHCR, boravi najveća izbeglička populacija na svetu, još 3,4 miliona ljudi kuca na vrata Evrope.

Jedan od njih je Ramtin, dvadesetsedmogodišnji gej muškarac iz Irana.

Oko podneva 25. juna 2017, Ramtin je stajao na jednoj strani trga Taksim dok su se na drugoj strani okupljali aktivisti koji su došli da demonstriraju zbog zabrane održavanja godišnje LGBT prajd parade.  

To je bila već treća godina zaredom da su gradski zvaničnici zabranili održavanje skupa, pozivajući se na moguće ugrožavanje javne bezbednosti posle pretnji koje su uputile ekstremističke grupe.  

Nešto više od jedne godine nakon što je vlada proglasila vanredno stanje posle neuspelog državnog udara – koji je, kako tvrde kritičari, iskorišćen da se učvrsti autoritarni režim i skrši svaki otpor – policija nije bila raspoložena za igre sa demonstrantima.

Ramtin je užasnuto gledao kako više od 30 policijskih autobusa, kamiona sa vodenim topovima i tenkova blokiraju sve prolaze do avenije Istikal, ulice u pešačkoj zoni koja počinje na trgu Taksim i obično je preplavljena šetačima i turistima.    

Instinkt mu je govorio da treba da se pridruži demonstrantima – ali ulozi su bili visoki.

Ako ga uhapse, mogu ga deportovati u Iran, gde ga je lokalni sud 2015. godine osudio na smrt zbog učestvovanja u „neprirodnim radnjama“. Zahvaljujući rođaku koji je podmitio zatvorske čuvare u njegovom selu, uspeo je da umakne i prebegne u Tursku, kaže on.    

Organizacija Amnesty International procenjuje da je od revolucije 1979. godine u Iranu pogubljeno 5.000 gej muškaraca i žena.   

Kada je policija za razbijanje demonstracija počela da ispaljuje suzavac i gumene metke, a demonstranti se razbežali po trgu, Ramtin je odlučio da zaklon potraži u obližnjem kafeu.

Ramtin, gej izbeglica iz Irana, maše LGBT zastavom u jednom parku u Istanbulu. Foto: Aleksia Cagkari

Otkako je stigao u Tursku, priča Ramtin, bio je opljačkan i silovan. Dobijao je pretnje smrću jednako od lokalnog stanovništva i drugih iranskih izbeglica. Kada je otišao u policiju da podnese prijavu, policajci su mu se smejali.         

„Smejali su mi se, rekli su da sam to i zaslužio zato što sam peder“, kaže on.  

Na papiru, Turska za sobom ima dugu istoriju tolerancije prema homoseksualnosti koja je legalna od osnivanja republike 1923. godine.  

Ali sa jačanjem homofobije u okruženju koje je sve izraženije antisekularno i reakcionarno, Turska svakako nije bezbedno utočište za LGBT azilante, tvrde predstavnici aktivističkih grupa.

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio je u novembru da pripadnici LGBT zajednice „ugrožavaju vrednosti naše nacije“. Jednu sedmicu kasnije, kancelarija guvernera u Ankari zabranila je sve LGBT kulturne događaje u gradu.     

Jildiz Tar, portparol Udruženja za solidarnost i istraživanje gej i lezbijske kulture Kaos, aktivističke grupe sa sedištem u Ankari, izjavio je da takvi potezi doprinose raspaljivanju tinjajuće homofobije i transfobije.    

„Zločini iz mržnje su mnogobrojni, ali nemamo tačne brojke jer država ne prikuplja statističke podatke o tome“, rekao je Tar, sedeći na stepeništu u jednoj mirnoj ulici u centru Istanbula.    

Tar navodi primer Muhameda Visama Sankarija, sirijskog gej izbeglice, čije je telo pronađeno 2016. godine, obezglavljeno i tako brutalno unakaženo da su prijatelji mogli da ga identifikuju samo po pantalonama koje je imao na sebi.  

Sankari je obavestio policiju da mu je život u opasnosti posle otmice koja se dogodila pet meseci ranije, kada su ga nepoznati napadači odveli u šumu i silovali.  

Niko još nje priveden pravdi ni za prvi ni za drugi napad, kaže Tar

Pitanja o ovim događajima nije bilo moguće postaviti policiji u Istanbulu. Ambasada Turske u Atini odbila je da komentariše Sankarijev slučaj i druge probleme, uključujući i položaj LGBT osoba u zemlji koja ima 80 miliona stanovnika.  

Tar kaže da LGBT izbeglice iz nekih zemalja, naročito oni iz Irana, mogu računati na razvijenu mrežu za podršku koja im pomaže da sastave kraj s krajem i snađu se u dugotrajnom procesu obrade zahteva za azil.

„Oni se izjašnjavaju o svom rodnom identitetu i traže međunarodnu zaštitu“, kaže on. Taj proces može trajati godinama, a pošto često imaju teškoća u pristupanju socijalnim službama, gotovo svi su u međuvremenu izloženi fizičkom i verbalnom nasilju.    

S druge strane, izbegle LGBT osobe iz Sirije praktično su prepuštene same sebi, kaže Tar.

Sirijci čine oko 90 odsto izbegličke populacije u Turskoj – 3,1 miliona ljudi, prema podacima UNHCR-a. 

Sirijski zakoni kriminalizuju „neprirodne seksualne odnose“ koji se kažnjavaju zatvorom do tri godine, a mnoštvo LGBT osoba je mučeno i ubijeno u oblastima pod kontrolom boraca Islamske države, kažu predstavnici aktivističkih grupa.  

Posle 2011. godine, Međunarodni savez lezbijskih, gej, biseksualnih, trans i interseksualnih aktivističkih grupa proglasio je Siriju za najopasniju zemlju za LGBT osobe.   

„Problem sa sirijskim izbeglicama je u tome što ne žele da otkriju svoj identitet, ne žele da se javno predstave kao LGBT osobe“, kaže Tar. „Zato nisu ni registrovani kao LGBT izbeglice, a njihove posebne potrebe se ignorišu“.   

Prema izveštaju UNHCR-a objavljenom 2015, LGBT izbeglice koji ostaju ispod radara rizikuju „teške oblike socijalnog isključivanja i nasilja u zemljama azila, kako od domaće populacije tako i od šire zajednice azilanata i izbeglica.  

Maher, dvadesettrogodišnja transrodna osoba iz Iraka, izbegla je u Istanbul nakon što je u Iraku optužena za ‘neprirodne radnje’. Foto: Aleksia Cagkari 

’Nema raja za nas’

Za Maher, dvadesettrogodišnju iračku transrodnu osobu, Vardino ubistvo je bilo kap koja je prelila čašu.   

Kod kuće u Iraku, Maher je vodila dvostruki život. U policijskoj stanici u kojoj je radila u administraciji, kolege su je prihvatali kao jednog od momaka. Ali sve se promenilo kada je jednog dana zaboravila telefon u kancelariji. Na telefonu su se nalazile njene slike u ženskoj odeći, sa dugačkom crnom perikom.      

Kolege koji su videli fotografije odmah su je uhapsili. Optužena je za „neprirodne radnje“, mučena i zatvorena, kaže ona. Posle tri i po meseca, oslobođena je pod uslovom da njen brat bude garant da neće pobeći dok čeka suđenje.  

Kada je pobegla iz zemlje nekoliko meseci kasnije, njen brat je uhapšen i osuđen na doživotnu robiju. To je teret sa kojim svakog dana mora da se nosi.

Mesec dana pre nego što je Varda ubijena u Istanbulu, Maher je videla još jedno ubistvo transrodne osobe na trgu Taksim.

Stajala je na trgu sa prijateljem Hasanom, gej izbeglicom iz Sirije, kada je grupa muškaraca napala jednu prostitutku.  

„Hasan je hteo da se umeša i da je zaštiti“, kaže ona. „Nije bila naša prijateljica, ali poznavali smo se sa trga. Uplašila sam se da će nas ti ljudi napasti, pa sam zaustavila Hasana. Ubrzo zatim, napadači su joj prerezali grlo nožem.“   

Od 2008. do 2016. godine u Turskoj su ubijene 43 transrodne osobe, navodi se u izveštaju iz 2016. koji je objavila grupa Transrodna Evropa. U izveštaju se takođe tvrdi da je to samo vrh ledenog brega.    

Maher pokazuje ožiljke za koje kaže da su dokaz policijskog mučenja u Iraku. Foto: Aleksia Cagkari

Potreseni nasiljem koje su videli svuda oko sebe, Maher i troje bliskih prijatelja izbeglica, uključujući Hasana, odlučili su da pokušaju da odu u Holandiju koju su videli kao obećanu zemlju.

Hasan, koji je bio frizer u Alepu u Siriji i ima izbeljenu plavu kosu, sanja da otvori sopstveni salon u Amsterdamu.

Sendi, tridesetogodišnja transrodna izbeglica iz Sirije koja je pronašla Vardino telo odlučila je da ne pođe sa njima. Dobro poznaje Amsterdam, jer je tamo živela sedam meseci kada je platila šverceru da je prebaci u Holandiju uz pomoć lažnih dokumenata 2013. godine.  

Nakon što je uhapšena kao nelegalna imigrantkinja, deportovana je nazad u Tursku.

„Ovde imam dečka i život koji sam ponovo izgradila za ove četiri i po godine“, kaže Sendi, koja je nedavno obavila operaciju promene pola u tajnoj ordinaciji u Istanbulu. „Ni Amsterdam nije raj za nas.“  

U oko 2000 kilometara udaljenom Amsterdamu neki od LGBT azilanata dele Sendino razočaranje i govore o gubitku iluzija o zemlji koja je nekada bila svetionik tolerancije.

Amsterdamska dobrotvorna organizacija Podrška za LGBT azilante pomogla je oko 100 LGBT izbeglica u podnošenju zahteva za azil. Predstavnici organizacije kažu da su desetine zahteva odbijene, jer predstavnici vlasti ne veruju podnosiocima.     

„Ljudi veruju da su najzad stigli na bezbedno mesto, a ovde žive u noćnoj mori“, izjavio je za BIRN Sandro Kortekas, predsednik organizacije, u intervjuu koji nam je dao preko Skajpa. „Ne veruju im čak ni da su zaista gej osobe. Kako se izbeglica može vratiti u ratnu zonu ili na mesto gde vreba smrt?“      

Johan Lukas Gartner, direktor programa u grupi za zaštitu ljudskih prava Humanost u akciji u Berlinu, sažeto je opisao probleme mnogih LGBT izbeglica u nedavno objavljenom eseju.   

„Da bi dobili azil, kvir izbeglice moraju dokazati imigracionim vlastima i pravosudnim organima da su zaista kvir, da strahuju od progona na osnovu svoje seksualnosti i da su njihova strahovanja osnovana“, piše on.  

„Međutim, čak i više nego u slučajevima progona zbog političkih uverenja ili verske ili etničke pripadnosti, za njih ishod postupka zavisi od dokaza koji obično ne postoje.“

Hasan, gej izbeglica iz Sirije, sanja o sopstvenom salonu u Amsterdamu. Foto: Aleksia Cagkari

Uprkos tome, Maher i Hasan su u januaru 2017. pošli na put u Grčku, zajedno sa Hasanovim iračkim dečkom Mahdijem i Larom, transrodnom ženom iz Sirije.   

Platili su šverceru 800 evra po osobi da ih malim čamceom preveze od Bodruma, luke na istoku Turske, do grčkog ostvra Leros udaljenog oko 80 kilometara od turske obale.  

Tako su narušili sporazum o sprečavanju daljih ilegalnih prelazaka u Grčku koji je Ankare zaključila sa EU 2016. godine u zamenu za finansijsku pomoć i ubrzavanje pregovora o priključenju EU.   

Zaključivanjem tog sporazuma ruta preko Egejskog mora je praktično zatvorena. Tokom 2015. godine iz Turske je svakog dana u Grčku prelazilo u proseku 6.828 ljudi. Do decembra 2016. taj broj je opao na 54 osobe dnevno, prema podacima UNHCR-a.    

Pošto su i balkanske zemlje na severu zatvorile svoje granice, mnoge izbeglice i migranti su ostali zarobljeni u kampovima i urbanim prihvatnim centrima širom Grčke.  

Krajem novembra, gotovo 15.500 ljudi koji su se nadali da će biti prebačeni na grčko kopno i dalje je bilo zarobljeno na ostrvima u istočnom Egejskom moru. Oni čiji zahtevi za azil budu odbijeni biće deportovani nazad u Tursku, ako su tamo bili registrovani pre dolaska u Grčku, ili u zemlje porekla, ako nisu bili registrovani.  

Kada su stigli na Leros, Maher, Hasan, Mahdi i Lara su se registrovali u izbegličkom kampu u zalivu Laki koji čine desetine preuređenih brodskih kontejnera raspoređenih oko psihijatrijske bolnice.

Kažu da su neprestano bili izloženi pretnjama nasiljem, kako od izbeglica u kampu tako i od stanovnika ostrva na kojem živi oko 8.000 ljudi. U maju, grupa muškaraca je ranila Laru nožem dok se šetala glavnom ulicom na ostrvu.   

„Čula sam da dovikuju nešto za mnom na grčkom“, rekla je ova dvadesetosomogodišnja transrodna žena iz Homsa u Siriji. „Pre nego što sam uspela da se okrenem, osetila sam oštar bol na leđima i pala sam napred. Mislim da mi je to spasilo život.“

Na pitanja o LGBT izbeglicama, neki od Grka iz okoline odgovaraju da su zaslužili sve što ih snađe.   

„Napraviće od naših sinova slabiće i pedere“, kaže Janis Komulis, vlasnik agencije za uznajmljivanje automobila.   

Basim, gej izbeglica iz Iraka, pokazuje ožiljke koje je zadobio kada je rođeni brat pokušao da ga živog zapali. Foto: Aleksia Cagkari

Tačka pucanja

LGBT izbeglice se nalaze u jednako opasnom okruženju i na drugim ostrvima Egejskog mora.

„LGBT izbeglicama je potrebna dodatna zaštita jer su izloženi posebnim oblicima nasilja i isključivanja koji im onemogućuju pristup osnovnim uslugama“, kaže Margarita Kontomihali, koordinatorka programa podrške za LGBT azilante koji organizuje atinska humanitarna organizacija Solidarnost sada.   

Na sićušnom ostrvu Kos, koje je od Lerosa udaljeno oko dva sata plovidbe, gej azilanti smešteni u jedan napušteni hotel kažu da strahuju od deportacije.   

„Dva puta sam pokušavao da se ubijem u kampu“, kaže Basim, tridesetjednogodišnjak koji je pobegao iz Iraka kada je njegov brat ekstremista pokušao da ga ubije. „Bio sam prevelika kukavica da sam okončam svoje muke.“

Trudio se da  zadrži suze dok je pokazivao ožiljke na levoj butini koje je dobio jedne noći 2016. godine kada mu je brat upao u sobu, polio ga benzinom i zapalio.

„Brat me i dalje traži. Ali ni ovde u Grčkoj se ne osećam bezbedno.“

LGBT izbeglice kažu da neki od ljudi koji su angažovani da im pružaju pomoć nemaju potrebnu obuku i dovoljno razvijenu svest za rad sa delikatnim slučajevima, a neki i ne kriju svoju homofobiju.

Osamnaestogodišnji sirijski gej muškarac koji je želeo da ostane anoniman opisao je svoju frustriranost pokušajima da prođe kroz proceduru za odobravanje azila. Kaže da je bio previše zbunjen na prvom intervjuu sa zvaničnicima da bi bio sasvim otvoren u opisivanju opasnosti sa kojima se suočavao u Siriji zbog toga što je gej.    

„Prevodilac je bio neki čovek koji nije tačno prevodio ono što sam govorio“, kaže on. „Mogu da razumem pomalo engleski i siguran sam u to. I niko mi nije rekao da je bezbedno da otkrijem svoju seksualnu orijentaciju.“

Kada mu je zahtev posle nekoliko meseci odbijen, zahtevao je drugi intervju i ovog puta je sve rekao komisiji. Svaki dan čekanja nove odluke provodi u agoniji.  

Preko leta je našao posao u baru na plaži, gde je radio 12 sati dnevno čitav jedan mesec bez plate, dok ga je vlasnik seksualno zlostavljao.

„Ne mogu nikome da kažem, jer me je sramota“, kaže on.

Maher, Hasan, Lara i Mahdi su u junu dobili dozvolu da napuste Leros i otputuju u Atinu, gde su podneli zvanični zahtev za azil u Holandiji.

Kažu da mesečna pomoć koju dobijaju od UNHCR-a u iznosu od 90 evra nije dovoljna za život.

„Kada smo stigli u Atinu, Hasan i ja smo pošli u supermarket“, kaže Mahdi, tridesetdvogodišnji gej muškarac iz Iraka koji je morao da napusti dom u Kuvajtu kada je njegov homofobični brat pokušao da ga ubije.   

„Usput su nam migranti, mislim da su bili iz Gruzije, dovikivali, ’Bežite, sisice!“ Morali smo da se vratimo u stan, ali oni su i dalje stajali napolju i bacali nam kamenje na prozor.“

Njih dvojica žive u stanu u oblasti Kipseli u centralnom delu Atine koji im je obezbedilo Udruženje za socijalnu pomoć mladima, nevladina organizacija koja pomaže marginalizovanim mladim ljudima.     

Uprkos podršci, sve četvoro su potvrdili da su blizu tačke pucanja.

„Od početka slušamo samo obećanja“, kaže Mahdi. „Nikome ovde ne mogu da verujem, čak ni [humanitarnim] organizacijama. Ne znam šta mogu da očekujem i šta treba da uradim.“   

Falsifikovani dokumenti

U junu su Maher, Mahdi i Lara zaključili da ne mogu više da čekaju da se postupak za azilante okonča redovnim putem. Odlučili su da plate švercera da ih prebaci u Amsterdam.

Kod Crkve Svetog Nikole u ulici Aharnon sastali su se onižim čovekom koji je govorio arapski i izložio im je sve opcije.

Običan pasoš EU i avionska karta koštali bi 800 evra po osobi. Za 3.000 evra mogu da dobiju veoma kvalitetne ukradene pasoše i mesto na brodu kojim bi prokrstarili Mediteran na putu do Holandije. Deluks paket je uključivao čak i mito za obalsku stražu, rekao im je.      

Čovek im je pokazao i fotografije lažnih dokumenata. Na kraju, odlučili su se za ponudu koja je koštala 1.500 evra. Trebalo je da dobiju prilično dobre falsifikovane pasoše – najverovatnije rumunske ili bugarske – i avionske karte.    

Dali su mu novac u novčanicama od 50 evra, novac koji su delom zaradili pružanjem seksualnih usluga, a deo su dobili od prijatelja iz Kuvajta.   

Pred kraj septembra, kada se vreme odlaska već približilo, dogodila se tragedija.

Jedne noći Maher se nije osećala dobro. Počela je da zaboravlja stvari, bila je dezorijentisana i teško je disala. Ubrzo joj je potekla krv na usta.    

Maher sedi na krevetu u bolnici u Atini. Foto: Aleksia Cagkari

Hasan je pozvao hitnu pomoć. Posle dugog čekanja odlučili su da je smeste u taksi i sami je odvezu u bolnicu.     

Lekari su početku odbijali da kažu Hasanu i Mahdiju šta se događa sa Maher jer nisu u srodstvu. Ali posle dve sedmice, otkrili su im da je u pitanju intrakranijalni tumor mozga i da je Maher doživela dva moždana udara.    

Tumor nije moguće operisati i prognoza nije dobra, rekli su im.

Ne može se reći sa sigurnošću da li je pojava tumora povezana sa nasiljem kojem je bila izložena u zatvoru u Iraku. U trenutku objavljivanja ovog članka Maher govori s teškoćama i ne prepoznaje posetioce.

Hasan, Mahdi i Lara su očajni i ne znaju šta da preduzmu.

Jedne večeri, krajem novembra, Hasan i Mahdi su došli u posetu Maher, čije se stanje pogoršalo. Mahdi je ispod glasa ponavljao: “Šta da radimo? Šta da radimo?”  

Hasan je seo na ivicu kreveta i zagrlio Maher.

„Zaboravi sad na to, Mahdi“, rekao je tihom, mirnim glasom. „Najvažnije je da smo zajedno, sve troje.“   

Podigao je telefon i napravio selfi. Samo za njih troje.

Grčka – prolaz u Evropu

Bankrotirana Grčka je 2015. postala glavna stanica na putu u Evropu za više od milion izbeglica i migranata koji su u Grčku došli preko Turske, u nadi da će odatle nastaviti put u druge zemlje zapadne Evrope.  

Reagujući na najveći migracioni talas posle Drugog svetskog rata, Evropska unija je u martu 2016. potpisala sporazum sa Turskom kojim se Turska obavezala da u zamenu za finansijsku pomoć i ubrzavanje pregovora o priključenju EU spreči dalji prelazak izbeglica u Grčku.   

Odredbama tog sporazuma Brisel i Ankara su se saglasili da svi novi „neregularni migranti i azilanti“ koji iz Turske pređu na grčka ostrva posle 20. marta 2016. budu vraćeni u Tursku.    

S druge strane, za svakog Sirijca koji sa grčkih ostrva bude vraćen u Tursku, jedan Sirijac će biti prebačen u neku od zemalja Evropske unije.    

Konačno, Turska je dužna da preduzme korake da spreči otvaranje novih pomorskih ili kopnenih puteva za ulaz u EU.

U martu 2016, Makedonija, Hrvatska i Slovenija su zatvorile svoje granice, nakon čega su desetine hiljada izbeglica ostali zarobljeni u Grčkoj.    

Aleksia Cagkari je nezavisni izveštač i video novinarka u Atini. Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom.