Zlatko Paković: Pozorište je mesto na kojem zlikovci treba da se uplaše, a pošteni ljudi da se ohrabre

Žiri je doneo jednoglasnu odluku da to priznanje Paković dobije za celokupni rad, a neposredni povod je njegova predstava “Ako dugo gledaš u ponor”.
– Gotovo svake godine radim nešto što je bitno za Novi Pazar, bilo da je to u organizaciji Kulturnog centra ili Helsinškog odbora za ljudska
prava. Ili su to poučni komadi sa srednjoškolcima ili koprodukcije Kulturnog centra s drugim centrima i pozorištima. U ovom gradu se
osećam kao kod kuće – kaže u intervjuu za Danas poznati reditelj komentarišući svoju vezu sa Novim Pazarom.

Kazali ste da je pozorište mesto gde bi ljudi trebalo da se osveste, da se osvešćuju.

– To je mesto na kojem zlikovci treba da se uplaše, a pošteni ljudi da se ohrabre.

Da li ste to uspeli u Novom Pazaru?

– Ja sam to na sceni Kulturnog centra Novi Pazar činio još od gostovanja predstave “Ubiti Zorana Đinđića”, pre deset godina, pa sve do gostovanja s predstavom “Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo”, prošle godine. Kakav je efekat, to ne zavisi više od mene. Mi, naime,
možda ne možemo situaciju poboljšati, ali možemo se sami držati dobro. Kako to utiče na druge, to je sad na njima, da se i sami drže
dobro i da ne ustuknu pred pretnjama, laskanjima i podmićivanjem. Ono što moje predstave čini osobenima jeste to što ispunjavaju
zadatak da plaše zlikovce na vlasti i pri moći, da oni osete da nisu svemoćni, da postoji sudija i nad njihovim delima i to ne na onom,
nego na ovom svetu, ovde i sada. S druge strane, moje predstave one koji su poniženi, potlačeni, obeshrabreni, ohrabruju na to da mogu
nešto bitno i sami da učine sa svojim životima. Ne treba ubijati vreme, već ga koristiti da se preokrene situacija. Da li će doći do preokreta, to
je pitanje s kranje neizvesnim odgovorom, ali, jedino je bitno da stalno radimo na tom preokretanju situacije i povratku vrlina u svakodnevni
život. Da li može biti dobro? Svakako. Da li će biti dobro? Ne znam, ali činim sve da tako i bude. To je ono što pozorište može – da se drži
dobro i na strašnom mestu.

Kakav je vaš utisak o saradnji sa Novopazarcima?

– Režirao sam dve autorske predstave u produkciji Kulturnog centra Novi Pazar. Jednu u koprodukciji s Bosanskim narodnim pozorištem
iz Zenice, drugu u koprodukciji s novopazarskim Regionalnim pozorištem: “Bojte se Allaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića” i
“Ako dugo gledaš u ponor”, prema motivima istoimenog romana Enesa Halilovića. Osim toga, održao sam desetak pozorišnih radionica
s mladim ljudima na vrlo odgovorne teme. Nekoliko ih je predstavljeno i u obliku pozorišnih predstava, poput “Poučnog
omladinskog komada o odlučivanju”, ili komada “Kome verujem kad kažem da sam vernik?”

Šta najviše volite Novom Pazaru i šta vas stalno vraća u taj grad?

– Najpre volim to što se u Novom Pazaru još uvek čovek ceni i po tome koliko valjano i zanimljivo pripoveda. To je veliko kulturno blago i vrelo, koje se kao književni tekst oformilo u delima vrsnih sandžačkih pripovedača čijim sam se delima posvetio i na osnovu kojih sam radio pozorišne predstave, u prvom redu to su Ćamil Sijarić i Enes Halilović. Sad, evo tu i Ahmeda Valija, Šekspirovog ispisnika, koji je jedan duboki bunar neoplatonističke i sufijske poezije pisane na osmanskom turskom jeziku. Jedna od sledećih mojih novopazarskih predstava, mogla bi, dakle, biti: „Zagonetna smrt Ahmeda Valija“. Ovaj se  znameniti carigradski pesnik i kadija vratio neznano zašto u mesto
svog rođenja, u Novi Pazar, posle dugog izbivanja i tu je i umro u 35. svojoj godini. Zašto se vratio? Zašto je naprečac umro? Da li je to bila
nasilna smrt? Ubistvo? Njegova poezija, naročito ljubavna poema u 7.000 stihova “Srce i lepota”, govori da bi njegovi slobodoumni stihovi, kad se njihova alegorija razodene, mogli pesniku praviti ozbiljne probleme s klerom i vlastima. Najzad, kad govorim o svojoj
vezi s Novim Pazarom, onda je ona najčvršće uspostavljena s predstavom “Ako dugo gledaš u ponor”, jer ona govori o
novopazarskom savremenom srcu tame, o sprezi teškog kriminala, visoke politike, tajkunskog bogatstva i masovnog osiromašenja. Ova
predstava je moja direktna umetnička intervencija u samu stvarnost. Pobrala je sve značajne pozorišne nagrade u ovoj zemlji i, posle 18
godina pukog postojanja, iznela na svetlost dana Regionalno pozorište. O toj predstavi sve manje govorim, jer o njoj sad govore drugi. Ona
Novopazarkama i Novopazarcima, ali i svim građankama i građanima Srbije i drugih naših jugoslovenskih državica, pokazuje ogledalo
režima pod kojima žive, ali i to šta bi im valjalo činiti. Šteta je samo što se, uprkos tome što je najnagrađivanija predstava u poslednjih
trideset godina, neobično retko izvodi na matičnoj sceni.

Sarađujete i sa pozorištima i glumcima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i drugima iz bivše Jugoslavije. Kako vas ljudi doživljavaju?

– Kad radim u Hrvatskoj, bavim se temama koje su krucijalne za hrvatsko društvo; dakle, klerikalizam, nacionalizam, odnos prema
nasleđu levice. Takva je moja zagrebačka predstava „Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama, da tako za njima plačemo“, ili
moja zadarska predstava o papi Franji, koji je proskribovan kod najvišeg hrvatskog klera, presona non grata na Kaptolu. Sa izvarednim
glumcima, Vilimom Matulom, Borisom Bakalom i Mijom Zarom, izveo sam prošlog leta u Zadru tu predstavu, “Papa Franjo se hrva sa
svojim anđelom”, u kojoj papa Franja na kraju razara Vatikan: to je ultima ratio, poslednje sredstvo u borbi protiv klerikalizma, koji je
sadašnji papa nazvao najvećim zlom hrišćanstva. Uskoro, izvodimo zagrebačku premijeru u ZKM-u. Kad radim u Bosni, onda se bavim
temama koje tište to društvo. S Narodnim pozorištem u Tuzli imam izvanrednu saradnju. Moja autorska predstava “Crkva bosanska” daje
sliku moguće Republike Bosne i Hercegovine i govori o jedinoj istinskoj religiji među ljudima, a to je istina i spremnost da se ona
govori bez obzira na moguće posledice zbog toga. Možete naime govoriti istinu, uprkos tome kojoj naciji i kojoj veri pripadate. Najzad,
zašto ne pravimo suštinsku podelu na one koji su spremni da govore istinito i na one koji se odriču svog osnovnog ljudskog prava na govor
istine, to je podela u kojoj se gube one partikularne podele, inače sablasno podignute na nivo ontološke diferencijacije, podele na nacionalnost i veroispovest. Takođe, u Subotici, u Pozorištu “Deže Kostolanji”, na mađarskom jeziku, režirao sam autorske predstave s
temama ključnima za taj grad. Prošle godine to je bila “Subotička secesija”, u kojoj je posebna pažnja posvećena holokaustu nad subotičkim Jevrejima u Drugom svretskom ratu, ali i drugom Hristovom dolasku, sada i ovde, posle svega i pre onoga što se tek može desiti, a što zavisi od nas. U toj predstavi, na scenu sam posle trideset godina vratio izvanrednu, neponovljivu Katalin Ladik. Dakle, gde god da režiram, režiram kao da sam građanin upravo tog grada i te države u kojoj radim, baveći se najokrutnijim problemskim kompleksima vremena i mesta. Držim da je to razlog što me skoro uvek predstavljaju kao jugoslovenskog pozorišnog autora.

Gde god da radite uspevate da probudite te „nacionalističke duhove“ kojih još ima na prostoru bivše Jugoslavije?

– Mi već tri, gotovo četiri decenije živimo pod ideologijom nacionalizma. Ona je dominantna. Nacionalizam se upleo u sve pore života, čak i u intimnu sferu, baš kao što je i kapital-odnos izvrnuo sve odnose na tu ravan. To su dve kobne negativne pojave našeg vremena. Uz njih ide i klerikalizam. Ja sam antinacionalista, antikapitalista i antiklerikalan. I u pozorištu i izvan njega, delujem u tom duhu pobune protiv klerikalizma, nacionalizma i kapitalizma.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

Do kraja septembra plan zaštite vazduha u Novom Pazaru

SDA Sandžaka: Rezolucija o Srebrenici skidanje odgovornosti sa budućih generacija

Novopazarska „Gradska čistoća“ smanjila dugovanja za 2,5 miliona evra

U Novom Pazaru se takmičili najbolji matematičari Srbije