Zlostavljanje po Steriji

To je prizor sa poslednjih proba zrenjaninskog teatra. I dok iz prikrajka pratimo pripreme ovog komada, precizne zahteve reditelja, gde da se fokusira svetlo, u kom pravcu da se okrenu glumci i kako da se izgovara tekst, scene nasilja podsećaju koliko je tema aktuelna, a bolni jecaji glumice na trenutak se čine stvarnim. Pitanja se množe – ko danas koga zlostavlja, čemu nasilje i hoće li svet biti bolji ako bar delić tog zlostavljanja prestane.

– Ovo je vrlo slobodno tumačenje Sterijinog teksta. Steriju volim, on je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, značajan za početke našeg pozorišta i do dan danas je aktuelan i univerzalan. Zato sam uzeo da režiram „Zlu ženu” jer je tema zlostavljanja u familiji aktuelna. Dakle, ovde je reč o zlostavljanju žena ali može biti reči i o zlostavljanju muškaraca, u zavisnosti od toga ko je dominantniji, jači, moćniji, suroviji, ko je mračniji – objašnjava reditelj Egon Savin.

Ovde imamo na delu dve vrste zlostavljanja – žensku manipulaciju i muško, vrlo bukvalno fizičko nasilje.

– Obično je to u interakciji, reč je o uzajamnosti. Naravno, žrtva je uvek žrtva i to je na kraju obično žena. Manipulacija je verovatno modus vivendi, način da se preživi, opstane, podignu deca, da se ostane čovek, sačuva minimum samopoštovanja u dosta neprimerenim patrijarhalnim balkanskim okvirima. To nije nimalo lako, vidimo kroz celu istoriju a naročito noviju istoriju, koja nam govori o emancipaciji žena ali je to najobičnija floskula koja je daleko od stvarnosti.

Nasilja je bilo uvek, ali u ovom trenutku se više o tome govori, i baš u ovom trenutku postavljate ovaj komad …

Nije se desilo slučajno da se o tome sve više govori. Mi treba da se uključimo u jednu emancipovanu civilizaciju, koja ne prepoznaje muško i žensko, već poznaje ljudsko biće a insistiranje na razlici između muškaraca i žena je samo insistiranja na neravnopravnosti dva pola.

Sterija trpi sve, ocenili ste, i sadrži aktuelnost. U kom smislu?

Ne bih intervenisao na Steriji da ne mislim da ga nije moguće čitati na nov način. Duboko sam uveren u to, ne samo što smo dužni da se bavimo baštinom, jer na čemu bi inače gradili budućnost, već i zbog toga što naši pisci prepoznaju našu traumu i dramu. Zato možemo učitavati sve svoje savremene, traumatične teme u ono što je Sterijino dramsko nasleđe. Upotrebio sam i druge Sterijine komade da formiram jednu celinu, pozajmio sam nešto rečenica iz „Ženidbe i udadbe”, nešto iz „Džandrljivog muža”. Sve je to Sterija, jedan pristup i jedan pogled. Usuđujem se reći, koristeći izraz iz Sterijinog vremena, „jevropejski pogled“ na jedan palanački mrak. Jako je inspirativan Krleža, koji je jednim povodom rekao, da vidi Sterijinu nacerenu masku kako zuri kroz prljava okna u debelo vojvođansko blato. To je, znate, inspirativna slika koja je komplementarna i savremena čitanju naše ruralne pa i urbane svakodnevnice.

Koliko je pozorišni jezik koji koristite u skladu sa vremenom i temama koje birate?

U poslednje vreme se bavim fenomenom istine i uverljivosti u teatru, meni je važno da pozorište prati svetske tokove ali radost stvaranja treba da bude direktno proporcionalna radosti gledanja. Danas ima puno pozorišnih tendencija koje idu na štetu gledaoca i dovode ga u nedoumicu šta je gledao. Ja volim pozorište koje je u svakom pogledu vredno, koje postavlja gledaoca u privilegovan položaj, umetnički i misaono zrelo, ispunjeno sadržajem, duhom i duhovitošću. Važno je da gledaoci prepoznaju svoju dramu u pozorištu, svoju sudbinu, svoje vreme, probleme. Cilj mi je da na svaki način stvorim predstavu koju bi gledalac gledao ponovo. Ako to uspem, onda sam ispunio moj zahtev prema pozorištu.