Kiosk (trafika), ulično osvetljenje (laterne), korpa za otpatke, klupe, šaht kanalizacije – Vitori Manjano Lampunjani, istoričar arhitekture pažnju posvećuje naizgled beznačajnim objektima.
On pripoveda i objašnjava zašto su oni važni za sliku jednog grada.
Po čemu se na slici jedne ulice može znati o kome je gradu reč, čak i kad markantni znak dotičnog grada ne može da se vidi?
Autor knjige Značajne beznačajnosti.
Sitnice u urbanom prostoru (Vittorio Magnago Lampugnani: Bedeutsame Belanglosigkeiten. Kleine Dinge im Stadtraum, Wagenbach, Berlin 2019) rođen 1951. u Rimu, jedan je od međunarodno priznatih urbanologa.
Posle docentura u Štutagrtu, Harvardu, Berlinu i Frankfurtu na Majni, sada je profesor istorije arhitekture na ETH u Cirihu.
Od 1990. do 1994. bio je direktor Nemačkog muzeja arhitekture, kao i kustos mnogobrojnih izložbi u Vašingtonu, Berlinu, Milanu, Veneciji.
Njegov fokus čine osnove istorije i teorije arhitekture i urbanizma.
Na malim, ali karakterističnim objektima urbanog prostora, od fontana i drvoreda, preko gradskog mobilijara, do specifičnih kvaliteta puteva (popločanost/kaldrma), trotoara ili šahti kanalizacije, Lampunjani razmatra njihovu istoriju i objašnjava njihovu provenijenciju – nastanak (često još u antici), zapostavljanje (najčešće u srednjem veku), procvat (u gradovima novovekovlja), kao i njihovo oronjavanje i nestanak u savremenom dobu.
Ili je sa njima slučaj kao sa telefonskom govornicom, koja je, tek što je pronađena, bila kontinuirano potiskivana tehničkim inovacijama bežičnog/mobilnog telefona.
Mnogim pojedinostima i zabavnim anegdotama iz gradnje pojedinih gradova Lampunjani popunjava uvid u dosad potcenjene elemente jednog grada.
On en passant pripoveda šta jedan grad čini lepim, individualnim i jedinstvenim i šta ljudi danas, ponekad iz nehata, stavljaju na kocku.
„Berlin me je u najvećoj meri iznenadio“, pisao je Mark Tven nakon svog petomesečnog boravka u Evropi.
Godine 1892. Tven se vratio u Čikago.
Ali metropolitenska mreža ulica ga više nije ostavljala na miru. U svojim sećanjima Tven se čudio kako su se menjala imena ulica, kao i numeracija kuća, usred jedne strane.
Numerisanje zgrada inače nije bilo po njegovom ukusu.
Ovde je reč o numeraciji u vidu potkovice, što je izazivalo nedoumice, jer su se najviši i najniži brojevi dodirivali. Ali da bi zabuna bila još veća, umesto u vidu potkovice, uvedena je francuska numeracija u cik-cak-sistemu.
Ovi naporedni sistemi numeracije su kod Tvena izazivali tirade srdžbe: „Najpre se može pomisliti da je ovde reč o delu jednog idiota, ali za to je stvar odveć promenljiva. Jedan idiot ne bi bio u stanju da izmisli toliko metoda da stvori konfuziju…“
To mišljenje delili su očigledno i nacionalsocijalisti. Njihova buduća metropola, sveta Germanija nije smela da potone u haosu brojeva. Tu i tamo je napravljen red. Fridrihštrase je ostala i dalje numerisana rastućim brojevima.
Ali je Kurfürstendamm je numerisan u vidu potkovice.
Da li je Berlin sa tim strukturalnim problemom usamljen? Ne, veli Vitorio Manjani Lampunjani.
U Firenci i Đenovi je, recimo, numeracija crnim brojevima za stambene, a crvenim za poslovne zgrade, što nailazi na duboko čuđenje stranaca i svih drugih koji nisu žitelji tih gradova.
U Tokiju zgrade dobijaju brojeve po redu njihovog nastanka.
Pri tom je generisanje brojeva kuća prepušteno vlasnicima kuća.
U Parizu su krajem 19. veka cvetali šareni skulpturalni natpisi Hektora Guimara na ulascima u metro-stanice.
Oni su, veli Lampunjani, prevazišli košmarne snove svakog ljubitelja urbanizma. On priželjkuje, sa izvesnim humorom, povratak suverenog mira u javnom prostoru, „koji je oduvek predstavljao eminentni kvalitet“.
Upravo male stvari su te, veruje autor, koje estetiku jednog grada čine prepoznatljivim.
Bez njih bi urbani prostor bio nešto sasvim drugo.
Autor se priseća nestanka pumpi za vodu, kao posledice mreže vodovoda, te time i gubitak kako higijenske, tako i socijalne funkcije. Ili pak nestanak crvenih telefonskih govornica u Londonu.
Pasionirani flaner akribično nabraja dvadeset i dve beznačajnosti, kao i osvetljava etape njihovog nastanka sve do savremenog doba kad su, iz materijalnih razloga, kao mikroarhitektura ugrožene.
Tako ne stoji sa javnim toaletima.
Lampunjani, naravno, razmatra i ove objekte, koje su arhitekti u 19. veku koncipirali kao čitave paviljone sa komforom, među njima i berlinski Café Achteck, koji je docnije napredovao u mesto susreta homoseksualaca. Anegdote u ovom kontekstu čine lektiru knjige tečnijom.
Karl Filip Moric je neapolitanski urbani prostor poredio sa prostorom za stanovanje, dok se Gete divio putnoj površini od crne lave, a već pri narednoj poseti gradu pod Vezuvom, pogled mu je bio usmeren na nešto drugo.
Ali pošto i oko uvek ide u šetnju, to nam Lampunjani ukrašava svoje ekskurzije gravurama, vedutama, skicama i poštanskim kartama.
Tu su, recimo, slikar Avgust Make sa slikom Žena sa suncobranom pred prodavnicom šešira iz 1914, ili reklama kao ilustracija Robne kuća Šoken sa jednom fotografijom Eriha Mendelsona.
Čitalac se ne može sit nagledati ovakvih dokumentovanih primera iz vizuelnog trezora.
Ova je knjiga o mikroarhitekturi, koju ljudi gotovo da ne zapažaju, jer je svakoga dana gledaju i koriste, ali je ne spoznaju kao značajnu.
Izgubljeno je osećanje za kulturno nasleđe, socijalnu moć i društvenu funkciju malih stvari, estetiku naizgled beznačajnih objekata, koji olakšavaju život, kao i put u urbanom prostoru.
Jednom rečju, utvrđuju sliku o gradu.
Lampunjani je uveren da bi ljudi, i kad bi gledali poštanske karte sa slikama Berlina, Pariza, Londona, Rima ili Beča, a na njima ne bi bilo tipičnih, poznatih građevina – kao što su Ajfelova kula, Brandenburška kapija, Tauer Bridž, Prater ili bazilika Sv. Petra – te gradove ipak (pre)poznali.
Male, tipične stvari daju neizbrisivi pečat prostoru jednog grada, i čine ga jedinstvenim. Lektira ove knjige, koja je ujedno i raskošno ilustrovana, istorija je malih stvari za sve one koji žele da gledaju drugim očima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
