Zoran Hamović: Ne možemo da tužimo Šapića

Megagigagrand kultura podrazumeva monumentalizaciju oglašenih, a neostvarivih ciljeva i ubrzanu akumulaciju laži koja ih podržava. Kad najistaknutiji predstavnici vlasti ne snose posledice za dobijanje diploma na poklon ili za plagirani doktorat, znamo da će sila i strah, a ne znanje uređivati društvo – ističe za Danas Zoran Hamović, glavni urednik i direktor izdavačke kuće Clio i predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije.

Iz knjige „Prodaja i upravljanje prodajom“, kako tvrde Uglješa Grušić, docent Univerziteta u Notingemu, Branislav Radeljić, vanredni profesor na Univerzitetu Istočni London, i Slobodan Tomić, doktorand na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka, kao i Marko Milanović, docent na Pravnom fakultetu u Notingemu, funkcioner Demokratske stranke Aleksandar Šapić doslovno je i bez navođenja izvora prepisivao delove u svojoj disertaciji. Reč je o naslovu koji je objavila izdavačka kuća Clio 2006. godine.

Podsetimo, autori su u tekstu objavljenom na sajtu Peščanik naveli da je Šapić delove svog doktorata na temu „Karakteristične aktivnosti marketing odnosa u funkciji interesa individualnih potrošača“, koji je odbranjen 2012. na Fakultetu za poslovni i industrijski menadžment Univerziteta Union, preuzeo iz brojnih knjiga koje nije potpisao kao izvor.

Na pitanje da li će procesuirati Šapića ili Univerzitet Union zbog ovoga, Hamović kaže da je trebalo da naprave promociju inkriminisane knjige i pozovu doktoranda, kao i članove komisije, da o njoj stručno govore.

– Šalu na stranu, niti možemo, niti je naš posao da se bavimo sudsko istražiteljskim poslovima. Naše je pre svega da skrenemo pažnju javnosti i nadležnih organa na štetnu pojavu koja je uzela maha. Svaki predstavnik vlasti trebalo bi da bude uzoran građanin i svojim postupcima unapređuje zajednicu koju predvodi. Navedeni primer zloupotrebe nije usamljen, samo je najistaknutiji i sa većim moralnim kreditom u javnosti. U bibliografijama mnogih diplomskih i master radova, kao i disertacijama može se pronaći veliki broj naših naslova, kao i brojni citati. Bilo je i onih radova koji su prepisani, bez navođenja podataka o autoru i izdavaču. Kao i prestupnik koga ste naveli, u inerciji svekolikog grabeža, mnogi njemu slični ne vide čak ni u čemu je problem, niti osećaju krivicu. Kao građanin osećao bih se veoma loše ukoliko bi ih reakcija nadležnih organa u akademskoj zajednici i odgovornim administrativno-političkim strukturama zaboravljanjem ohrabrila i nagradila novim još unosnijim postavljenjem – objašnjava Hamović.

On smatra da je plagiranje doktorata, skandal koji već gotovo dva meseca potresa Srbiju, posledica, a da se uzroci pojave mogu naći i u fotokopirnicama na fakultetima.

– Neovlašćeno umnožavanje udžbenika odnosno literature više nije nikakva aktivnost koja povlači bilo kakvu vrstu sankcija, ni moralnih ni materijalnih. Niko, ni od profesora, ni od studenata ne doživljava to kao kršenje bilo kakvog zakona. Nemali broj, pre svega privatnih fakulteta, ugovorom garantuje da će studentu obezbediti odgovarajuću literaturu. Međutim, to može biti jedan primerak u biblioteci na pedeset studenata ili u ‘boljem’ slučaju već spremna fotokopija čitave publikacije. Često profesori ili bibliotekari prave ridere preuzimajući pojedina poglavlja iz nekoliko publikacija za neki ispit ili oblast koju predaju, naravno bez dozvole autora ili izdavača. Jeftinije i „efikasnije“ rešenje je da na svom sajtu fakultet pod šifrom daje neovlašćeno postavljenu elektronsku verziju nečijeg autorskog teksta.

Jedan od uslova da se fakultet akredituje jeste da ima biblioteku i odgovarajuće udžbenike i knjige koje su važne za studije na tom fakultetu. Mnogi fakulteti su napravili lažne biblioteke, tako što su prijavili da raspolažu dovoljnim brojem publikacija, a zapravo ih nemaju. Nedostatak knjiga podstiče pirateriju, tako da student neosetno kršeći zakon bez posledica ulazi u svet koji ignoriše pravila društveno uređene zajednice. To je prvi korak, tačka preokreta, u kojoj se mladi građanin opredeljuje da potkopava sistem, koji bi trebalo da unapređuje i gradi – objašnjava Hamović.

Šta bi bilo rešenje za ovaj problem?

– Nema mnogo novog što nije već poznato i provereno kao rešenje. Svaka država koja želi da postigne razvoj i napredak ulaže u obrazovanje. Dakle, potrebni su ne samo pokušaji, već istrajnost u osmišljenoj podršci produkciji sadržaja i zaštiti autorskih i reprografskih prava.

To ne znači da fotokopiranje treba zabraniti, već da se plaća taksa od koje bi sredstva bila ulagana u produkciju i nabavku novih publikacija za biblioteke. Otkup elektronskog sadržaja i e-knjige je takođe način da se zloupotreba smanji ili potpuno iskoreni. Ulaganje u obrazovanje ne donosi rezultate odmah. Izdvajanje za nove i važne publikacije od velikog je značaja ukoliko se razvija i podržava čitanje i nagrađuje stečeno znanje. Potrebno je mnogo nepotkupljivih i strogih profesora i predavača. Pokretači priče o lažnim doktoratima prozvali su savest onih koji treba da misle na budućnost svoju i Srbije. Hrabro i pametno započeli su borbu za dostojanstvo akademskog statusa i profesorskog poziva. Podsetili su nas da je obrazovanje skupo, ali da je lažno obrazovanje nacionalno samoubistvo. Ne sme se dopustiti da opet bude „svako čudo za tri dana“ i „tresla se gora rodio se miš“.

Nije samo problem u fakultetima, već i u javnim bibliotekama i izdanjima koja one nude…

– Od javnih nabavki, ili još bolje „javnih zabavki“, koje su sušta arogancija birokratskog neprepoznavanja različitosti, kultura i obrazovanje već trpe ogromne štete. Ipak, postoji jedna mala korist. Zahvaljujući obavezi objavljivanja sada bez mnogo truda možemo da otkrijemo da javne biblioteke kupuju u velikom broju primeraka zabavnu literaturu najnižeg reda. Spisak otkupljenih naslova pokazuje da je reč o izdanjima jednog ili najviše tri izdavača distributera. Slepim uzdizanjem birokratske procedure i ‘slobodne utakmice’ na tržištu, u biblioteke se sada bez ikakve zadrške useljavaju publikacije najdovitljivijih ponuđača, koji ne prezaju ni od čega, a ne naslovi koji zadovoljavaju opšti interes i misiju javne biblioteke. Zašto bi javna biblioteka trebalo da kupi recimo 30 ‘autobiografija’ neke od naših estradnih diva ili porno-zvezda? Ne bih se zakleo da je reč o javnom interesu, već izvesno o privatnom, koji zloupotrebljava sredstva poreskih obveznika. A sredstva poreskih obveznika namenjena su ulaganju u razvoj i dobrobit zajednice, a ne u državno stimulisanje razonode.

Plagijati, piraterija i javne nabavke – sve to ugrožava javni interes…

– Najbolja ilustracija i odgovor na vašu tezu i pitanje je politička dosetka sa rektorom najvećeg univerziteta za proizvodnju brzih diploma i doktorata. Pokazalo se da najžešća osveta dolazi upravo od njegovih brojnih štićenika. Dimna zavesa imala je za cilj da sakrije krivce, a kao žrtvu svetoj javnosti prinese dugogodišnjeg ‘izazivača’. Za našu akademsku javnost, za ministre i ministarstva obrazovanja, nauke, kulture i informisanja ovo nije znak za uzbunu, već zvonce za početak neprekidne i svakodnevno vidljive borbe protiv navedenih pojava.

Fotokopiranje i skeniranje publikacija je simboličko spaljivanje knjiga, javne nabavke publikacija sagorevanje izvrsnosti, lažnim diplomama i ‘naučnim’ plagijatima lakiraju se zaposednuti položaji i kupuje ugled. Videli smo da nosioci javnih funkcija, političari, profesori, rukovodioci javnih ustanova, dakle, izabrani zaštitnici javnog interesa i još plaćeni budžetskim novcem, sami krše zakon i ugrožavaju javni interes. Njihova nesputana pohlepa i licemerje opasni su utoliko više što se sada snažno medijski oglašavaju i velikom bukom u javnosti zataškavaju probleme i pronalaze u žrtvama krivce. Razlog je jednostavan i svima jasan. Zamislite koliko opština u Srbiji bi ostalo bez nosilaca funkcija u javnoj upravi, a stranke na vlasti bi se mogle istopiti u aferama kao sladoled na vrućem asfaltu.