Prema knjizi Darena Veršler- Henrija, profesora komunikacija, dva veka je trebalo da prođe pre nego što je pisaća mašina postala stvarnost. Prve ideje zabeležene su u 18. veku u Engleskoj. Francuz Pjer Karmijen konstruisao je prvi „pisaći cimbal“ jer je smatrao da „kao što se muzika rađa iz cimbala putem udaraca malih čekića po žicama, tako je moguće da mali čekići, snabdeveni štamparskim slovima, proizvode otiske slova“. Prva tastatura bila je napravljena po ugledu na tipke klavira.
Ipak, za oca pisaće mašine smatra se Amerikanac Kristofer Šols. Tastaturu koju je on izumeo koristimo i danas za kompjutere. Masovna proizvodnja je počelo kada je čuvena američka kompanija za proizvodnju oružja „Remington“, posle završetka američkog građanskog rata, razmišljala kako da se preorijentiše na tržištu, jer narudžbe za oružje su naglo smanjene. I tako su 1873. proizveli pisaću mašinu i zaradili bogatstvo.
Uz pisaću mašinu, koja je obeležila celi 20.vek, vezuje se i priča o ženama. Naime, u početku niko nije ni pomislio da će biti moguće stvarati na toj spravi. Korisnik pisaće mašine bio je sekretar, odnosno sekretarica koja je kucala ono što joj je druga osoba diktirala. Ta osoba koja je kucala, gle, postala je gotovo isključivo žena. Smatra se, tako, da su daktilografski poslovi promenili ulogu žene u porodici. U pomenutoj knjizi sa početka priče, daktilografkinje se navode kao prve pornografske ikone ranog 20.veka. Naime, kampanja da se uz pisaću mašinu vezuju žene, postala je u Americi veoma agresivna. Izjavljivalo se da će žena raditi manje teške poslove, da će moći sama da zarađuje i uđe u poslovni svet i gradi karijeru. Tako je 1881. godine u SAD organizovan prvi kurs za daktilografkinje (prijavilo se osam žena), a samo pet godina kasnije kroz kurseve je osposobljeno da radi na pisaćim mašinama čak 60.000 žena. Počela je pomama za tim poslom, a reklame su predstavljale mladu, doteranu daktilografkinju koja kuca na pisaćoj mašini dok iznad nje stoji elegantan, prosed muškarac koji joj diktira…To su bile veoma erotične scene koje su korištene u brojnim filmovima. Međutim, vremenom će daktilografkinja postati i budni čuvar tajni preduzeća, neko ko (često) iza naočara prati sve što se dešava, sve zna i neretko postaje veoma uticajan, iako je u poslovnoj hijerarhiji formalno na najnižoj lestvici.
Fenomenom pisaće mašine bavili su se brojni teoretičari (među njima i tako ugledni kao Mišel Fuko ili Žan Bodrijar) koji ukazuju da je postojao mit da je sve što je otkucano na mašini istina, da pisaća mašina na neki način primorava osobu da ogoli svoju dušu. Tako se pojavljuju i stereotipi – osoba koja strastveno kuca do kasno u noć, pod treperavim svetlom gole sijalice, paleći cigaretu za cigaretom, ispijajući bocu pića, kao u transu, vođena nekim unutarnjim glasom koji joj diktira…
Pisac Mark Tven je bio prvi koji je predao iskucan rukopis izdavaču. Strast prema pisaćoj mašini osećali su i Niče i Henri Džejms ali i ikone „bitnika“ Viljam Barouz i Džek Keruak koji je svoj kultni roman „Na putu“ otkucao na rolni toalet papira da ne bi gubio vreme. Omiljene su i priče o Ernestu Hemingveju koje govore o piscu koji je svaki dan ujutru stojećki stvarao na svom pisaćem stroju.
Najpoznatije pisaće mašine bile su nemačka „Olimpia“ i italijanski „Oliveti“ ali i u ondašnjoj Jugoslaviji, pri vojnoj fabrici u Bugojnu, počela je ranih pedesetih godina 20.veka proizvodnja pisaćih mašina „Biser“ koje su se i izvozile. Jedna od najpopularnijih, ipak, je bila ona mala narandžasta, dizajnirana s početka osamdesetih u sarajevskoj fabrici „UNIS“,( koja se može videti u brojnim reprizama serije „Bolji život“).
I ja sam, posle završenih studija žurnalistike, prvo sebi kupila tu „malu narandžastu“ kako bih ušla u svet novinarstva. Mislila sam o rečima pesnika Stefana Malarmea koji je pričao o nesigurnosti sa kojom se suočavamo kada se nađemo pred praznim papirom i onda pokušavamo da zabeležimo svoje misli. Po tastaturi mašine se kucalo jako, udaralo, ona je apsorbovala naše osećaje ili ih, poput klavira, reprodukovala. Neko je lupao, neko je kuckao, neko je hvatao ritam sa dva prsta…Neko je iskaljivao bes, neko se borio sa dosadom, neko se sakrivao jer nije imao inspiraciju, neko je stalno iritirao svojim nadahnućem… Kad bi se slova poremetila, utonula od silnog lupkanja, u pomoć bi zvali majstora. Sulejman Delić je bio naš, redakcijski ali i gradski majstor za pisaće mašine. Nekako kad on ode u penziju, završi se i ta priča o pisaćim mašinama…
Zvuk se izgubio sa kompjuterskim tastaturama. Neko je napisao da je razlika između kucanja na pisaćoj mašini i kompjutera kao ona između pesničenja i rukovanja. Može biti.
Pisaća mašina je simbolisala 20.vek. Gotovo da nema filma koji se bavi urbanim životom, a da se ne pojavi neki lik koji koristi pisaću mašinu. Brojni su i likovi novinara koji jure u svoje redakcije da prvi objave vest. Ipak, o tom jednom „stroju“ koji simboliše uniformisanost i otuđenje savremenog sveta kroz monotoni dehumanizovani rad koji se sastoji u kucanju osam sati svakog dana u istom položaju, za istim stolom, bez komunikacije, najbolje govori film Osrona Velsa snimljen po romanu Franca Kafke „Proces“. Setićemo se one ogromne hale u kojoj je bezbroj stolova za kojima sede žene i muškarci jednoobrazno odeveni u sive poslovne kostime i odele, i kucaju na pisaćim mašinama, nikada ne podižući pogled…
I tako, sve do početka ovog novog veka. Nedavno, ne bez male sete, komentarisana je vest da je poslednja fabrika za proizvodnju mašina u svetu koja se nalazila u Indiji, zatvorila svoj pogon u Mumbaju. Nije više bilo narudžbina. Od 1950. do devedesetih godina prošlog veka, proizvodili su za svetsko tržište 50.000 mašina godišnje, ali od 2000. godine naglo pada proizvodnja koja je 2009. iznisila još 12.000 pisaćih mašina. Ali, 2010. godine naručeno je samo 800 pisaćih mašina u poslednjoj fabrici koja ih je proizvodila.
I to je kraj jedne priče.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
