Kad god u vremenima i državama „obrnute ekonomije“ dođe nova vlada, scenario je u dlaku uvek isti. Prvo na scenu stupi druga reč iz one premudre i prastare rimske izreke „hleba i igara“. Svi naprave „zabrinute face“ i krenu sa „igrama“. Koje se uživo gledaju i/ili čitaju na partijskim medijima. Ovaj uradio ovo, onaj zloupotrebio ono, treći pokrao, četvrti (pre)zadužio… Uvek su u pitanju „bivši“ koji nisu u novoj vladi. Takođe „bivši“ koji su se „kvalifikovali“ i za novu vladu, ili ništa nisu znali, ili se ništa nisu pitali (bez obzira šta su bili).
Posle mesec-dva, pomalo se počne govorkati i o „hlebu“. Koji se u našim uslovima uvek zvao i uvek će se zvati (antikrizni) „paket“. Tako je i ovog puta iz „igraonice“ ministra privrede i finansija stigao novi paket. Da se podstakne i rastereti privreda, ublaže teške posledice suše i SEKE (svetske ekonomske krize), smanji javni dug i javna potrošnja, ukinu ili smanje nebrojene agencije i direkcije.
U jednom uglu paketića se našlo i rasterećenje privrede i „giljotina propisa“. Ukida se preko sto taksi i nameta. Neće više da može da oporezuje i harači ko hoće i koliko hoće. Avaj, kad se malo „probrlja“ po paketu, shvati se da je u pitanju „gola“ politika. Onih „stotinu“ ukinutih taksi i nameta su postojali samo na papiru, u praksi se nisu ni primenjivali. Na tapetu je praktično bila samo taksa na istaknutu firmu („firmarina“) kao jedan od malobrojnih izvornih prihoda opština i gradova.
Mala i srednja preduzeća i preduzetnici potpuno oslobođeni. Čista zamena teza. Godišnja firmarina za lokalne firme iznosi od 50 do 300 evra, što je manje ili jednako mesečnim porezima i doprinosima za samo jednog zaposlenog u tim istim firmama. Banke i republička javna preduzeća (EPS, Telekom i druga) umesto po desetak sad moraju maksimalno da plate po dve-tri hiljade evra. Sve to u jeku sveopšte jadikovke da banke „pokupiše i odneše kajmak“ a da Telekom, EPS, DDOR i ini „velikani“ pomažu Zvezdu i Partizan, dok se „lokalnih“ klubova i problema niko ne seća. I na kraju, najveći paradoks. Ima mnogo opština koje preko „firmarine“ popunjavaju i do 20 i 30 odsto budžeta. Po 50, pa i čitavih 100 miliona. Rudnik bakra, termoelektrana, hidroelektrana, cementara. Što je i normalno kad mala opština ima veliku firmu. Pa je i jednima i drugima najlakše kad odbornici donesu odluku. Niko se ne buni. Opštini i građanima se vrati makar deo para koje „gigant“ zaradi i potroši (pri čemu u republički budžet, preko PDV-a i poreza na dobit, godišnje unesu više milijardi dinara). Sad bi i giganti trebalo da plate pet hiljada evra. Quo wadis „decentralizovana“ Stradijo. Pominjem još jedan praktični „doprinos“ decentralizaciji. Skoro 5.000 kilometara(trećina) regionalnih puteva koje su održavali JP „Putevi Srbije“, na početku ove godine pretvoreni su u lokalne i vraćeni opštinama. Koje nemaju para ni za „svoje“ puteve. Tako da će Leta Dvanaestog ovi putevi biti „preskočeni“, a građani „prevareni“. Jer njih ne interesuje čiji je put, već da se rupe pokrpe. Što će se ipak desiti sledeće godine, pošto ministar finansija obeća pet milijardi dodatnih prihoda za održavanje ovih puteva u sledećem budžetu. Ako opet ne bude nekog „rasterećenja“.
Naravno, na kraju sledi naravoučenije. Uzimamo privredi 10 dinara (kroz veći PDV, akcize na gorivo itd.) a vraćamo 1(jedan) dinar od firmarina. I to na teret „lokala“. Usred „sveopšte i bespoštedne“ borbe za decentralizaciju i ravnomerni regionalni razvoj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
