Branko Milanović o nejednakosti i azijskom poništavanju industrijske revolucije

Milanović, jedan od najvećih svetskih autoriteta za globalnu nejednakost, profesor na CUNY, u svom govoru na Kopaonik biznis forumu istakao je da svedočimo rastu Azije i relativnom opadanju Zapada čime se poništavaju reultati industrijske revolucije.

„U 19. veku se dešava industrijska revolucija, uspon Zapada, dok Kina i Indija ostaju na istom ili nižem nivou dohotka. Nejednakost u svetu se povećava dramatično. Od Gini koeficijenta 50 što je umereno dolazimo do koeficijenta 70 sredinom 20. veka. Formiraju se tri sveta: Prvi svet, svet socijalističkih zemalja i Treći svet, sa visokom nejednakošću.
Krajem osamdesetih godina prošlog veka dolazi do promene, globalna nejednakost ide na dole. Dok istovremeno raste nejednakost u individualnim zemljama, globalno ona opada. A opada zato što se dešavaju obrnuti procesi od onih iz 19. veka“, rekao je Milanović na Kopaoniku.

On je istakao da je na početku 19. veka nejednakost dohodaka između država bila relativno mala. Najbogatije zemlje, Engleska ili Holandija imale su dohodak tri, četiri puta veće od Kine. Danas je najveći interval veći od 100, recimo između SAD i Konga.

Međutim, u poslednjih 30 godina rast Kine, Indije, Vijetnama, Indonezije čini tu razliku mnogo manjom.

„Promene u Kini i u azijskim zemljama mogu se gledati kao nova revolucija, sa novim tehnologijama. Na neki način, raspodela ekonomske aktivnosti u Evroaziji vraća se na relativni nivo iz 15. veka. To otvara problem da Centralni delovi Azije ostanu nerazvijeni, a da se primorski delovi, pacifička obala Kine, Mediteran i atlantska obala razvijaju brže. Naravno, ovo je samo teorija“, napominje Milanović.

On ističe i da je Kina po ukupnom BDP po stanovniku (per capita) pretekla SAD 2019. godine. SAD je 1952. godine činila čak 40 odsto svetskog BDP-a.

Poređenja radi, Velika Britanija 1950. je imala devet odsto svetskog BDP-a, a Indija pet odsto. Oni postaju jednaki 1970. godine, a trenutno Indija proizvodi četiri puta više dobara i usluga od Velike Britanije. Slično se dešava i sa Indonezijom i Holandijom ili Francuskom i Vijetnamom.

„Rast u Aziji je doveo do stvaranja tzv. azijske srednje klase koja je mnogobrojna, jer se radi o zemljama s velikom populacijom. Po prvi put u 200 godina imamo globalnu raspodelu dohotka koja podseća na raspodelu dohotka unutar jedne zemlje. Pre 30 godina imali smo veliku koncentraciju siromašnog sveta u Aziji i Africi, ali sada se to menja, jer oni idu prema većim dohocima, dok drugi deo sveta, razvijene zemlje sa visokim dohocima postaju ekonomski manje značajne“, ocenio je Milanović dodajući da je razlika između Kine i Amerike i dalje velika, jer je 3,2 puta veći američki prosečni dohodak od prosečnog urbanog dohotka u Kini.

Ipak, prema procenama, broj bogatih Kineza će dostići broj bogatih Amerikanaca u jednoj do dve generacije, u zavisnosti od razlike u privrednom rastu dve zemlje.

„U SAD amdinistraciji postoje ljudi koji veruju da u „lose-lose“ igri, gde u slučaju trgovinskog rata gube obe zemlje, ali Kina više, i onda bi taj period dostizanja bio mnogo duži“, napomenuo je Milanović.

Globalizaciju je u poslednjih 30 godina karakterisala veoma visoka stopa rasta azijske srednje klase, nepostojeći rast zapadne srednje klase i na kraju, veoma visok rast globalnih top jedan odsto. To je trajalo da svetske finansijske krize.

Posle finansijske krize, napominje on, nastavlja se jak rast azijske srednje klase. I dalje stagnira srednja klasa na Zapadu, ali imamo pad globalnih top jedan odsto. To se odnosi posebno na SAD, čiji stanovnici dominiraju u top jedna odsto. „Kriza je imala negativan uticaj na bogate Amerikance“, ocenio je on.

Milanović se osvrnuo i na konvergenciju Srbije i istočnoevropskih zemalja prema EU, nešto čemu svi težimo.

„To je lepo za razmišljanje, ali je greška, jer je činjenica da i ako bi postojala, to je konvergencija ka delu sveta čija realtivna pozicija i značaj opadaju. U Evropi nema nijedne zemlje čiji relativni ekonomski uticaj u svetu raste“, poručio je Milanović.

On je ukazao i na zanimljivost da ekonomska razvijenost zemalja bivše Jugoslavije ostaje na istom odstojanju.
„Ako je Srbija jedan, Hrvatska je 1,5 i Slovenija dva – takav je odnos dohotka između ovih zemalja već 150 godina. Samo u nekim vanrednim periodima se menja i obično se vrati na ono što je bio. Nijedna bivša jugoslovenska republika ne može se smatrati uspešnim primerom tranzicije. Nisu ni blizu onome što su uradile Poljska, Estonija ili Albanija“, smatra Milanović.

Što se tiče globalne elite, on ističe da u top jedna odsto i dalje dominiraju zapadnjaci, dok je procenat Kineza i Indusa je jako mali. U top jedan odsto je 40 odsto Amerikanaca, Hong Kong i Singapur daju po 10 odsto, Švajcarska devet odsto, Luksemburg čak 14 odsto. Kina se tek pojavljuje sa pet odsto učešća, slično kao Japan i nešto veće od Velike Britanije.

Prema njegovim rečima, buduća kretanja je teško, skoro nemoguće predvideti, s obzirom kakvi šokovi se dešavaju.

„Kovid neće imati dugoročnog ekonomskog uticaja, ali su se dešavale neke čudne stavri. Nikada američka nejednakost nije toliko pala kao 2020. godine kada je skoro 15 odsto BDP-a transferima dato siromašnijoj polovini stanovništva. Američki Gini koeficijent je tada pao za 1,5 poen što se nije desilo za 50 ili 70 prethodnih godina.
Drugi šok koji i dalje traje je odnos između Kine i Amerike. Računica je da ako se ide na „lose-lose“ varijantu, biće veće usporavanje privrednog rasta u Kini nego u Americi.
Treći šok je rat Ukrajine i Rusije gde se svakodnevno nešto dešava i nemoguće je predvideti išta. Slično je i sa ratom u Gazi.
Ono što je izvesno je da Kina više nije motor smanjivanja ni globalnog siromaštva ni globalne nejednakosti, jer je sada suviše visoko u raspodeli dohotka. Nastavak ubrzanog rasta Kine sada samo povećava distancu u odnosu na nerazvijene afričke zemlje. Sada taj motor postaju ili Indija ili Afrika. Pitanje je koliko je verovatno da Afrika učini u 21. veku ono što je Azija učinila u 20. veku. Ako pogledamo, od nezavisnosti afričkih zemalja do dana rezultati su razočaravajući. Afrika ne samo da ne konvergira, već divergira, tako da će globalna nejednakost da raste. A Afrika je trenutno jedini kontinent na svetu koji ima rast stanovništva, što znači da ima treba još veći privredni rast“, istakao je Milanović.

On ocenjuje i da je Amerika sada postala najveća enigma.

„Trampova unutrašnja politika ima dva cilja – da nastavi liberalizaciju, privatizaciju i nastavi povećanje dohotka onih na vrhu. S druge strane, on misli da će kroz merkantilizam i povećanje carina da poveća dohotke i onih u centru, koji su izgubili u vreme neoliberalizma“, smatra on, dok ističe da su za Kinu neophodne dve stvari, razvoj privatnog sektora, ali pod konotrolom države i borba protiv korupcije i nejednakosti.