Da li će produktivnost uhvatiti ritam

Uticaj kursa na spoljnotrgovinsku razmenu, posebno na izvoz i dalje je aktuelna tema, mada su izvozni rezultati ostvareni tokom prethodnih nekoliko godina (kao i u januaru 2007) zadovoljavajući. Uprkos tome, pitanje u kom pravcu će ići kurs dinara u narednom periodu i kakav će to efekat imati na spoljnotrgovinski i bilans tekućih plaćanja zemlje, kao i industrijsku i ukupnu ekonomsku aktivnost u zemlji, iziskuje odgovor. A statistika kaže da e u prva dva meseca ove godine kurs dinara prema evru nominalno depresirao za 1,2 odsto, dok je realni kurs dinar-evro depresirao za jedan odsto. Dakle, početak 2007. nije doneo nastavak trenda snažne apresijacije dinara koji je zabeležen u drugoj polovini 2006. godine, ali treba reći da je sezonski „dinar slab“ u prvom kvartalu. I sukcesivna smanjivanja referentne kamatne stope Narodne banke Srbije doprinosila su smanjenju apresijacijskih pritisaka ali i uticala su na dalji pad kamatnih stopa.

Procene

Vrlo važno pitanje sa komim će se ove godine suočiti kreatori ekonomske politike jeste šta će biti sa prekomernom tražnjom, koja će biti kreirana po osnovu snažnog rasta javne (budžetske) potrošnje kao i po osnovu snažnih kapitalnih ino-priliva. Mogući odgovori su inflacija iznad projektovane, snažan porast uvoza, odnosno trgovinskog minusa i deficita tekućih plaćanja. Realno je očekivati „zatezanje“ monetarne politike, najpre kroz rast kamata na dvonedeljne repo-operacije, a potom, možda, i kroz povećanje obaveznih deviznih i dinarskih rezervi, ograničavanje cross-border zaduživanja. To je indirektno moguće ostvariti i jačanjem dinara s obzirom na to da je u slučaju nominalne apresijacije dinara potrebno manje kreiranje primarnog novca, samim tim i novčane mase, po osnovu neto deviznih transakcija. Očekivani priliv ino-kapitala moraće da bude najvećim delom sterilisan visokim repo kamatama NBS (11,5 odsto nominalno), što će dodatno privlačiti strani kapital. Realna apresijacija dinara negativno će uticati na konkurentnost privrede i dovešće do rasta deficita tekućih plaćanja i spoljnog privatnog duga.

Treba, međutim, podsetiti da većina zemalja u tranziciji, i pored znanih apresijacija svojih valuta u proteklim godinama beleže rapidan rast izvoza (i uvoza).
Dakle, čini se da realna apresijacija i verovatna precenjenost valuta ovih zemalja nije bitnije

uticala na izvozne performanse tih ekonomija, što može da bude veomo indikativno za Srbiju i da navede na zaključak da bi blaga realna apresijacija, koja se čini dosta verovatnom, bila održiva na srednji i duži rok.
U tom kontekstu važno je istaći da Srbija beleži najviše dolarske stope rasta izvoza (osim BIH, koja je rekorder sa 53,6 odsto ) i uvoza u okruženju. Ipak, snažan rast izvoza (od 2000. do 2006. čak četiri puta kumulativno u dolarima, a u evrima prosečno 20,3 odsto ) ostvaren je sa veoma niske baze pa je razmena po stanovniku u Srbiji još uvek najniža u regionu.
I mada se u ovom trenutku ne može sa sigurnošću reći kako se intenzivno jačanje dinara (od sredine prethodne godine) odrazilo na domaći izvozni sektor, realno je očekivati da će rezultati razmene u prvoj polovini 2007. godinekoja je, sudeći prema januarskom bilansu dobro startovala verovatno dati odgovor na tu dilemu. Ključno pitanje je da li će se nastaviti snažan rast produktivnosti rada i minimalni rast jediničnih troškova rada (u 2006. 1,6 odsto ). U tom slučaju bi evenutalnaa realna (a možda čak i nominalna) apresijacija srpske valute, koja se čini izvesnom imajući u vidu očekivane visoke kapitalne prilive, bila održiva i ne bi bitnije usporavala dinamičan tempo rasta izvoza kao i industrijsku proizvodnju. S druge strane realna depresijacija dinara značila bi zadržavanje zatečene privredne strukture i dodatne inflacione pritiske.
Nema sumnje da izvoznici tgrpe gubitak zbog apresijacije dinara ali je činjenica, takođe, zahvaljujući višim cenama primarnih proizvoda – npr. kod čelika ili bakra na svetskom tržištu mogu računati i na izvesnu kompenzaciju. Tačno je i da je domaća jeftina energija kompenzacija za apresijaciju i da se, u određenoj meri, vrši zamena inputa iz domaćih izvora uvoznim, kao i da se prodajom na domaćem tržištu (umesto na inostranom) delimično može nadomestiti eventualni gubitak, ali ti faktori ne mogu imati bitniji uticaj. Ključno pitanje je koliko rast produktivnosti rada i uopšte snižavanje troškova, mogu da kompenzuju realnu apresijaciju.
U toku 2006. godine rast produktivnosti rada u industriji koja čini 95 odsto izvoza Srbije iznosio je 14 odsto , što je nešto više od realne apresijacije dinara prema evru. Ključni faktor snažnog rasta produktivnosti, pored smanjivanja broja zaposlenih, jeste efekat privatizacije kao i uključivanje u međunarodnu podelu rada domicilnih transnacionalnih kompanija. Postoji opasnot da realna apresijacija bude prebrza i da je (očekivani) rast produktivnosti ne može ispratiti. To bi dovelo neto izvoznike u težak položaj i što je, posebno bitno, praktično bi onemogućilo pojavljivanje novih izvoznih preduzeća. Krajem prethodne godine došlo je do ubrzanja rasta uvoza i usporavanja rasta izvoza, te se postavlja pitanje koliko je ova promena tendencija u robnoj razmeni posledica oštre aprecijacije kursa dinara prema evru a koliko rasta lične tražnje stanovništva (pre svega, zarada) kao i rashoda budžeta (realno za 16,6 odsto ). U drugoj polovini prošle godine bilo je evidentno slabljenje performansi širokih izvoznih grupa dok je rast izvoza pre svega bio posledica izuzetnih performansi metalurške industrije u kojoj dominiraju velika preduzeća koja nisu direktno pogođena poskupljivanjem kredita ni apresijacijom dinara.
Indikativna je analiza Ekonomskog instituta (MAT, mart 2007) u kojoj se poredi ponašanje neto izvoznika i neto uvoznika pri visokoj realnoj apresijaciji dinara u januaru 2007. i 2006. godine. Pokazuje se da izvoz neto-uvoznika beleži znatno višu stopu rasta od izvoza neto izvoznika i obratno, kao i da netoizvoznici imaju mnogo veću stopu rasta uvoza od neto uvoznika. Dakle, ponašanje preuduzeća u situaciji kada domaća valuta apresira sasvim je očekivano – neto izvoznici smanjuju razliku između izvoza i uvoza kako bi jeftinijim uvoznim inputima nadomestiti gubitke izvoznih prihoda dok neto uvoznici imaju finansijskih mogućnosti da povećaju izvoz.